SIGERIH - VIZIGOTSKI KRALJ

Sigerih

Sigerih je bio vizigotski kralj sedam dana 415. godine. Učestvovao je u zaveri Sarovih pristalica protiv Ataulfa, koga je u njegovoj palati u Barseloni ubio izvesni Evervulf, a presto je prigrabio Sigerih. Smatra se da je Sigerih bio Sarov brat, međutim, ima istoričara koji kažu da je bio samo još jedan od brojnih gotskih vođa koji su se borili za prevlast.

Čim je došao na vlast, Sigerih je pobio svu Ataulfovu decu iz prvog braka i Ataulfovog brata, a Galu Placidiju izvrgao ruglu i poniženju tako što ju je naterao da hoda čitavih 12 milja među drugim robovima ispred njegovog konja.

Sigerih je međutim bio previše krvoločan vladar, i nakon samo sedam dana vladavine, bio je ubijen. Za novog kralja izabran je Valija, vizigotski plemić koji nije bio ni u kakvom srodstvu ni sa Alarihom, ni sa Ataulfom. Novi kralj je vratio Galu Placidiju i Priska Atala na zapadnorimski dvor i sklopio novi dogovor sa Konstancijem — u zamenu za žito, Vizigoti će isterati Vandale, Alane i Sveve iz Hispanije kojom su ovi harali još od 409. godine.

"Istorijska biblioteka"

ATAULF - VIZIGOTSKI KRALJ

Ataulf. Skulptura iz 18. veka u Madridu na trgu Plaza del Orijente ispred Kraljevskog dvora




Ataulf je bio drugi vizigotski kralj između 410. i 415. godine. Nakon Alarihove smrti u Kostanci, poveo je Vizigote u Galiju, gde je pokušavao bez uspeha da sklopi dogovor sa zapadnorimskim dvorom u Raveni i tako učinio Gote opet bitnim faktorom u Rimskom carstvu. Godine 414. oženio se Galom Placidijom, sestrom cara Honorija i kćerkom cara Teodosija, koja mu je dve godine kasnije rodila sina, međutim, vizigotski plemić, Sigerih, ubio ga je na spavanju u privremenoj gotskoj palati u Barseloni 415. godine. Nasledio ga je drugi gotski plemić, Valija.

O Ataulfovom životu podatke sadrže dela istoričara Orosija, hronike galskog biskupa Hidacija, kao i Prospera Akvitanskog.

Lutanja po Galiji

Nakon Alarihove smrti i Ataulfovog proglašenja za novog vizigotskog kralja, Goti su 411. krenuli ka Galiji, u koju su stigli sledeće godine. Galija je u tom momentu bila u rukama novog uzurpatora, Jovina, koji je bio izvikan za cara u Majncu iste 411. godine kada je novi Honorijev magister utriusque militiae, Flavije Konstancije, pobedio uzurpatora Konstantina III, koji je još od 407. godine držao Galiju, Britaniju i Hispaniju.

Ataulf je isprva podržao Jovina, međutim, kad je uzurpator počeo sve više da se okreće drugom gotskom vođi, Saru, Ataulf je napustio uzurpatora i vratio se Honoriju. Već 412. godine, postavio je zasedu Saru, uhvatio ga i ubio, a takođe je pomogao Konstanciju da savlada i pogubi Jovina. Međutim, Ravena je ostala slepa na ove Ataulfove pokušaje približavanja, ne toliko zbog samog cara Honorija, koliko zbog Konstancija, koji je sada, kao nekad Stilihon, imao svu realnu moć u rukama. Konstancije nije bio sklon kompromisima, a Ataulf još uvek nije bio spreman da sasvim povije leđa i tražio je više nego što je Konstancije bio spreman da mu ponudi. Istoričar Orosije govori o tome kako je Ataulf, iako u početku želeći da Rimsko carstvo zameni gotskim ne samo u imenu već i u teritoriji, shvatio je da su Goti, zbog svog neobuzdanog varvarizma, apsolutno nesposobni da poštuju bilo kakve zakone, a pošto je bio svestan da država bez zakona nije država, rešio je da gotsku snagu upotrebi za uzdizanje i obnavljanje slave rimske države, s željom da se u budućnosti na njega gleda kao na obnovitelja Rima.

Pod ovim Ataulf svakako nije podrazumevao potpuno potčinjavanje rimskoj sili, čak naprotiv. Ponovo je 414. godine uzdigao u purpur Priska Atala koji je bio zarobljen prilikom pljačke Rima 410. godine, a onda se iste godine oženio i Galom Placidijom, Honorijevom sestrom koja je takođe postala vizigotska zarobljenica 410. godine.

Venčanje sa Galom Placidijom

Venčanje je obavljeno u januaru 414. godine u Narbonu po rimskim običajima, i o tome nam svedoči Olimpiodor, koji kaže da je Gala, obučena u rimsku odeću, sela na presto na rimski način, a pored nje je seo Ataulf, takođe obučen u rimsku odeću sa ogrtačem rimskog vojskovođe. Kao venčani poklon, Gala je od Ataulfa dobila 50 snažnih mladića obučenih u svilu od kojih je svaki nosio dve posude, jedna puna zlata, a druga dragog kamenja koje su Goti opljačkali u Rimu 410. godine. Zatim je prvo Atal otpevao svadbene himne (epithalamium), a potom i drugi ugledni Rimljani.

Ova svadbena ceremonija je jasno pokazivala da Ataulf ima mnogo veće ambicije nego što ih je imao njegov prethodnik. Alarih je pretendovao na mesto vojnog vrhovnog starešine, dok je Ataulf, venčanjem sa carevom sestrom, pretendovao na sam carski purpur, što je postalo i realno ostvarivo kada je Gala rodila sina krajem 414. godine. Dečak je dobio ime Teodosije, po svom dedi caru, a s obzirom da Honorije nije imao dece, automatski je postao prvi legitimni naslednik zapadnorimskog prestola. Samo ime Teodosije takođe je imalo višestruko značenje: Ataulfov sin je bio unuk velikog Teodosija, bio je nećak zapadnorimskog cara Honorija, kao i pokojnog istočnorimskog cara Arkadija, i brat od strica aktuelnog istočnorimskog cara Teodosija II. Sve te činjenice išle su u korist legitimnosti malog Teodosija kao direktnog naslednika zapadnorimskog prestola.

Smrt

Međutim, Honoriju se nikako nije dopadao ovaj scenario. Želeo je da povrati svoju sestru, ali bez njenog novog muža. Konstancije je ubrzo našao slabu tačku Vizigota, kojima su se sve više tanjile zalihe hrane, a redovni izvor snabdevanja nisu imali još od 408. godine. Umesto da krene na Gote vojskom, Konstancije je blokirao sve kopnene i pomorske puteve ka Galiji. Početkom 415. godine, zalihe hrane su nestale u Narbonu, i Vizigoti su bili primorani da pređu Pirineje i da se spuste do Barselone u potrazi za hranom.

Ubrzo je i mali Teodosije umro, čime su Ataulfovi snovi o carskom purpuru bili uništeni. S druge strane, Konstancije nije popuštao blokadu, tako da je nezadovoljstvo među Gotima raslo, s obzirom da im je postalo jasno da jedinu prepreku njihovom stalnom naseljavanju predstavlja Ataulfova ambicija da postane neko i nešto na rimskom dvoru. U leto 415. su nezadovoljni vizigotski plemići pristalice Sara, gotskog vođe koga je ubio Ataulf, skovali zaveru protiv svog kralja i ubili ga prema zakonima osvete. Ataulfa je ubio izvesni Evervulf, koji je pripadao Sarovoj grupi u njegovoj palati u Barseloni.

Ataulfova smrt bila je obznanjena u Konstantinopolju 24. avgusta 415. godine. Sigerih, još jedan vizigotski plemić iz Sarove grupe, za koga se takođe tvrdi da je bio Sarov brat, pobio je potom svu Ataulfovu decu iz prethodnog braka, kao i Ataulfovog brata, a Galu Placidiju izvrgao ruglu i poniženju tako što ju je naterao da hoda čitavih 12 milja među drugim robovima ispred njegovog konja.

Sigerih je međutim bio previše krvoločan vladar, i nakon samo sedam dana vladavine, bio je ubijen. Za novog kralja izabran je Valija, vizigotski plemić koji nije bio ni u kakvom srodstvu ni sa Alarihom, ni sa Ataulfom. Novi kralj je vratio Galu Placidiju i Priska Atala na zapadnorimski dvor i sklopio novi dogovor sa Konstancijem — u zamenu za žito, Vizigoti će isterati Vandale, Alane i Sveve iz Hispanije kojom su ovi harali još od 409. godine.

"Istorijska biblioteka"

ALARIH I - VIZIGOTSKI KRALJ

Alarih I ili Alarik I je bio vizigotski kralj koji je predvodio veliku grupu Vizigota između 395. i 410. godine u njihovom lutanju između Balkana i Istočnorimskog carstva, i Italije i Zapadnorimskog carstva. Bio je gotski poglavar koji je oko 395. uspeo da se izdigne iznad ostalih gotskih vođa koji su se međusobno borili za prevlast. Tokom cele svoje vladavine nastojao je da dobije zvanje vrhovnog vojskovođe (magister militum) u rimskoj vojsci, čime bi dobio legitimno priznanje od rimskih vlasti i time promenio rimsko-gotske odnose formirane još 382. godine federatskim sporazumom koji su Goti sklopili sa carem Teodosijem I nakon bitke kod Hadrijanopolja, kao i da dobije deo zemlje na kojem bi se Vizigoti mogli trajno naseliti. Na kraju, svi napori su se izjalovili što je rezultiralo pljačkom Rima 410. godine koja je sablaznila celokupnu rimsku javnost. Sam Alarih je vrlo brzo nakon pljačke umro od malarije.

Alarihov pečat

O periodu u kom je živeo Alarih i događajima u kojima je učestvovao saznaje se uglavnom iz dela istoričara Orosija i Olimpiodora, koji su bili savremenici događaja, kao i pesnika Klaudijana, koji je bio lični pesnih vojskovođe Stilihona, zatim Zosima, vizantijskog istoričara koji se rodio oko 80 godina nakon Alarihove smrti, i vizantijskog istoričara gotskog porekla, Jordanesa.

Olimpiodor iz Tebe je bio istočnorimski diplomata i istoričar koji je u svojoj istoriji opisao događaje između 407. i 425. godine. Delovi njegove istorije sačuvani su u fragmentima i veoma je važan izvor podataka za razumevanje Alarihovih postupaka pre pljačke Rima.

Orosije je bio hrišćanski sveštenik iz Hispanije koji je napisao polemičku Istoriju protiv pagana u sedam knjiga koja se završava zaključno sa 417. godinom. Takođe je važan izvor za period i događaje kad je Alarih živeo, naročito za vreme pljačke Rima.

Klaudijan je bio rođen u Aleksandriji u Egiptu, ali je pisao na latinskom jeziku. Karijeru dvorskog pesnika ostvario je na rimskom Zapadu, na dvoru zapadnorimskog cara. Njegove najranije pesme datiraju iz 390. godine i sadrže dosta podataka o Alarihu i politici zapadnorimskog dvora između 395. i 404. Pošto je bio Stilihonov dvorski pesnik čiji je zadatak bio da slavi i veliča njegove podvige, bio je prilično pristrasan pa njegovi spisi zahtevaju strogo kritički pristup, naročito kada se odnose na pohode Stilihonovih protivnika. Za pojedine događaje s kraja 4. i početka 5. veka Klaudijan je jedini izvor, a jedna od njegovih pesama predstavlja jedno od prvih pominjanja Alariha u pisanim dokumentima. Kulikovski ističe da je njegovo delo značajan izvor bez obzira na panegirički ton, jer je jedini pisao o Alarihu a da nije bio pod uticajem pljačke Rima iz 410. godine.

Zosim je bio istočnorimski carski službenik na prelazu 5. u 6. vek i autor Nove istorije u šest knjiga, u kojoj se opisuje istorija Rima od vladavine Avgusta do 410. godine, s tim što je akcenat stavljen na pozni 4. vek. Zosim je kao izvore koristio Deksipa, Evnapija iz Sarda i Olimpiodora i jedan je od glavnih izvora za događaje s kraja 4. i početka 5. veka.

Jordanes je bio gotski istoričar iz Konstantinopolja koji je živeo u 6. veku i napisao je istoriju svog naroda u delu koje se zove Getika. Kod Jordanesa je sačuvan izuzetno detaljan opis Alarihove sahrane u koritu reke Busento, a sam događaj će kasnije doživeti legendarnu reinterpretaciju.

Alarihovo uzdizanje

Nakon niza sukoba gotskih plemena sa Rimom od njihovog prelaska Dunava 376. godine, kao i nekoliko bitaka u kojima su Goti odneli ubedljive pobede (od kojih je najznačajnija bitka kod Hadrijanopolja 378. godine u kojoj je poginuo istočnorimski car Valens), Teodosije I je 382. godine uspeo da sklopi mir i sporazum o savezu sa Gotima. Varvari su naseljeni u rimskoj Trakiji (današnja Bugarska) gde su zadržali svoju plemensku društvenu strukturu, a zauzvrat su rimskom carstvu morali da šalju savezničke vojne odrede. Ovaj sporazum obezbedio je mir sve do 395. godine, kada je car Teodosije umro. Tada je došlo do velikih gotskih ustanaka, čiji su uzroci verovatno bili veliki gubici koje su pretrpeli gotski odredi koje su slali caru kao deo federatskih obaveza u dve bitke u kojima je Teodosije odneo pobedu.

Prva bitka odigrala se 387. godine, kada je Teodosije krenuo protiv uzurpatora Magnusa Maksima, koji je 382. godine ubio cara Gracijana. Teodosije je tom prilikom mobilisao veliki broj gotskih federata od kojih se veliki deo pobunio čak pre samog pohoda,1 dok je do ozbiljnih nemira došlo nakon povratka na Balkan. Kako navodi Klaudijan Goti, među kojima se nalazio i Alarih, po Teodosijevom povratku na Istok 391. godine su pokušali da ubiju cara, ali ipak nisu uspeli. Klaudijan dalje pripoveda da je do direktnog sukoba između Teodosija i Alariha došlo u bici na reci Hebrus, to jest, današnjoj Marici. Ruski istoričar Kulikovski navodi da, ako je zaista došlo do ovog sukoba, on se mogao odigrati samo u kasno leto 391. godine. Iako nije poznato koji je položaj zauzimao u tom periodu, na osnovu savremenih izvora može se zaključiti da Alarih tada nije bio značajna ličnost, već samo jedan od mnogih razbojnika i pobunjenika koji su pravili probleme na Balkanu. Teodosije je prvo poslao vojskovođu Promotija, a kad je ovaj bio ubijen iz zasede, poslao je Stilihona, koji je vrlo brzo naterao pobunjenike na pregovore sa carem, čime je na Balkanu ponovo uspostavljen mir.

Alarih je bio jedan od nekoliko gotskih vođa koji su se borili oko prevlasti nad svim gotskim grupama. Njegovi direktni suparnici bili su Eriulf i Fravita. Pošto je 392. godine na jednoj večeri Eriulf bio ubijen, dok je Fravita ubrzo nakon toga prebegao Rimljanima, Alarih je odjednom izbio u prvi plan i njegova figura je počela da dobija obrise glavnog vođe svih Gota.

Par godina kasnije, Goti su opet bili angažovani u sukobu sa drugim uzurpatorom, Evgenijem, koga je na zapadnorimski presto postavio rimski vojskovođa franačkog porekla, Arbogast. Teodosije je krenuo na Zapad 394. godine ostavivši svog sina i naslednika na Istoku, Arkadija, u Konstantinopolju na brigu pretorijanskom prefektu Rufinu. Sa sobom je poveo svoj mlađeg sina Honorija, koga je prethodno proglasio za avgusta. U redovima svoje vojske Teodosije je imao i oko 20.000 gotskih federata sa Alarihom na čelu. Do odlučujuće bitke između carskih i uzupatorskih snaga došlo je 5. septembra 394. godine na reci Frigid (Soča) u današnjoj Vipavskoj dolini na granici Slovenije i Italije. Tom prilikom Goti, koje je Teodosije poslao u prve redove, pretrpeli su ogromne gubitke — izvori navode da je tom prilikom poginulo 10.000 Gota. Istoričar Orosije tvrdi da je Teodosije tom prilikom odneo duplu pobedu za Rim — prvu nad uzurpatorom, i drugu nad samim Gotima. Iako je nemoguće znati da li je Teodosije zaista imao nameru da na ovaj način oslabi snagu Gota, Goti nakon ovih sukoba nisu mogli imati previše poverenja u Rimljane. Takođe, Rim je tolerisao gotsku nezavisnost samo zato što nije imao izbora nakon propasti kod Hadrijanopolja. Bitka kod Frigida Gotima je dala više nego opravdan razlog, a neočekivana Teodosijeva smrt u Milanu 17. januara 395. godine, pružila im je savršenu priliku za pobunu.

Pohod na Grčku

Teodosije I je zapadni deo carstva ostavio svom mlađem sinu Honoriju koji je još uvek bio dete i čije je starateljstvo poverio Stilihonu, vrhovnom vojnom zapovedniku (lat. magister militum). Na Istoku, vladao je njegov stariji sin Arkadije, koji je tada imao 18 godina, međutim, stvarna vlast se nalazila u rukama Stilihonovog zakletog neprijatelja, pretorijanskog prefekta Rufina. Stilihon je, međutim, pretendovao i na starateljstvo nad Arkadijem i istočnim delom carstva, tvrdeći da je to bila poslednja Teodosijeva želja pred smrt.

Stilihon je već 395. poslao na Istok nekoliko pomoćnih jedinica koje su se borile u bici kod Frigide. Na čelu jedne od njih bio je Alarih, koji je očekivao unapređenje zbog izvojevane pobede kod Frigide, kao i zbog velikog broja poginulih Gota u toj bici. Kako unapređenje nije dolazilo, Alarih je podigao ustanak i krenuo na Konstantinopolj. Isprva, podržali su ga samo Goti koji su već bili pod njegovom komandom, ali vrlo brzo njegovi redovi su brojčano rasli, s obzirom da su mu se usput pridruživali svi oni koji su bili nezadovoljni svojim položajem i koji su očekivali nekakvu korist od ustanka. Međutim, Alarih je neočekivano skrenuo sa svog puta ka Konstantinopolju i uputio se u Makedoniju, Meziju i Tesaliju, pustošeći i pljačkajući, ali takođe pažljivo zaobilazeći Rufinova imanja4. Klaudijan govori o tome kako je Rufin spasio Konstantinopolj tako što je dozvolio Alarihu da opustoši i opljačka druge provincije na Balkanu, međutim, upitna je verodostojnost ove tvrdnje s obzirom da je Klaudijan bio sklon diskreditovanju svih Stilihonovih neprijatelja. Verovatnije je da Alarih nije napao istočnorimsku prestonicu jer je Konstantinopolj sa svojim utvrđenjima bio previše veliki zalogaj za Alarihove Gote, pa su se predomislili i krenuli ka lakšim ciljevima. S druge strane, Rufin nije imao dovoljno vojske ni za odbranu, a kamoli za poteru za Gotima, s obzirom da je veliki deo istočne vojske bio na Zapadu pod Stilihonovom komandom još od Teodosijevog poslednjeg pohoda.

Stilihon je ubrzo krenuo ka Balkanu sa istočnorimskom vojskom da se obračuna sa Alarihom, ali i da obezbedi kontrolu na Istoku. Međutim, Arkadije mu je naredio da se povuče, tako da je pre kraja 395. sva istočnorimska vojska bila u Konstantinopolju pod komandom Gajne, a da se nije zapravo ni sukobila sa Alarihom. Novembra 395. Rufina su ubili vojnici, a vlast je prigrabio evnuh Evtropije, Arkadijev nadzornik carske ložnice, koji je već neko vreme kovao zavere protiv Rufina. Stilihon se vratio na Zapad, dok je Alarih sa Gotima prošao kroz Termopilski tesnac i upao u Beotiju. Zaobišli su Tebu, ali su zauzeli Pirej. Atina se spasla plativši Vizigotima ogroman otkup. Vizigoti su onda prešli na poluostrvo Peloponez i pustošili ga skoro godinu dana. Aprila 397. godine Stilihon je ponovo krenuo na Vizigote. Došao je morem do Grčke i nakon oružanih sukoba u kojima su Vizigoti bili teško poraženi, Alarih i njegovi ljudi su se našli u bezizlaznoj situaciji, opkoljeni u severozapadnoj Olimpiji. Međutim, nakon pregovora čiji sadržaj nije poznat, Stilihon se povukao iz Ilirika. Vizigoti su onda prešli Korintski zaliv i upali u Epir. Evtropije je ovaj Stilihonov dolazak shvatio, i to s razlogom, kao pretnju svom uticaju na Arkadija. Stoga je odlučio da pregovara sa Alarihom, a od Arkadija je zahtevao da se Stilihon proglasi državnim neprijateljem (hostis publicus). Alarih je dobio izvesni vojni položaj, a Stilihon se opet povukao u Italiju. Nije sa sigurnošću poznato koji je vojni položaj dobio Alarih. Klaudijan tvrdi da je dobio komandu nad celim Ilirikom (magister militum per Iliricum, što nije nemoguće, s obzirom da je u to vreme mesto bilo upražnjeno. Pored položaja, ovim ugovorom Alarih je izvukao i velike materijalne povlastice za svoje sledbenike, što je svakako prouzrokovalo velike kritike savremenika, s obzirom da je cele 395. i 396. Alarih pljačkao po Grčkoj i Makedoniji. Dovođenje Alariha na položaj s koga je mogao da komanduje i deli pravdu među onima koje je do samo pre godinu dana pljačkao i ubijao, prouzrokovalo je velika negodovanja u političkoj javnosti u Konstantinopolju.

Nakon 397. godine, nije poznato šta se dešavalo sa Alarihovim Gotima. Moguće je da su bili poslati u gradove južnog Balkana i da su im dodeljeni civilni administratori, kao što je to bio običaj da se radi sa svim drugim rimskim jedinicama, dok neki istoričari smatraju da su se vratili na zemlje koje su im bile dodeljene još 382. godine. I pored pretpostavki nije poznato šta se dešavalo sa Alarihom i Gotima između 397. i 401. godine.

Prvi pohod na Italiju

**Stilihon i njegova porodica**, kopija diptiha od slonovače nastalog oko 395. čiji se original danas čuva u Monci. Stilihon je prikazan sa simbolima moći vrhovnog vojskovođe, leva ploča prikazuje njegovu suprugu Serenu, bratičinu cara Teodosija Velikog, i sina Euherija.
Stilihon i njegova porodica, kopija diptiha od slonovače nastalog oko 395. čiji se original danas čuva u Monci. Stilihon je prikazan sa simbolima moći vrhovnog vojskovođe, leva ploča prikazuje njegovu suprugu Serenu, bratičinu cara Teodosija Velikog, i sina Euherija.
Sledeći Alarihov primer, Tribigild, vođa Odotejeve gotske grupe Grejtunga podigao je ustanak 399. u maloazijskoj oblasti Frigiji s ciljem da izvuče visoki vojni položaj za sebe. Gajna, rimski vojskovođa gotskog porekla, iskoristio je Tribigildovu pobunu kako bi uklonio Evtropija, a zatim je tražio je za sebe mesto magister milituma i konzulat, kao i smenjivanje Aurelijana, koji je postao pretorijanski prefekt nakon Evrtopijevog pada. Aurelijan je smenjen i Gajna je dobio konzulat, ali novi pretorijanski prefekt Cezarije, bio je neprijateljski raspoložen prema Gotima isto kao i njegovi prethodnici, te je organizovao kontranapad u samom Carigradu, gde Goti inače nisu bili dobrodošli. Razjarena svetina je masakrirala oko 7.000 Gota, mahom civila, dok je Gajna pobegao iz grada, a kasnije ga je ubio hunski vođa Uldin.

U svetlu novonastale situacije, Alarih najverovatnije nije više video istočnorimsko carstvo kao pouzdanog pregovarača, pa je 401. godine zajedno sa svojim pristalicama napustio Makedoniju i krenuo ka Italiji, s nadom da će od Stilihona moći da izvuče ono što nije uspeo na Istoku.

Goti su stigli u Italiju 18. novembra 401. godine. Prešli su reku Po i odmah se dali u opsedanje glavne carske rezidencije Zapadnog rimskog carstva, Milana. Stilihon je odmah krenuo iz Retije gde je bio zauzet borbama protiv Alana i Vandala koji su upadali iz Panonije, te je Alarih već početkom 402. godine morao da se povuče, međutim, prestonica je zauvek preseljena u Ravenu, koju je pored bedema branio i nepristupačan močvarni teren. Alarih se, međutim, nije povukao, nego je krenuo dalje na zapad[22]. Dana 6. aprila 402. godine došlo je do bitke kod Polentije (danas Pijemont) u kojoj je Alarih bio pobeđen i primoran da se povuče. Pobeda Stilihona kod Polentije bila je mala ali značajna, s obzirom da je uspeo da zarobi mnoge Gote, između ostalih, i Alarihovu ženu i decu, kao i svo blago koje je Alarih godinama zgrtao pljačkom i iznuđivanjima. Ponudio je primirje, pod uslovom da Alarih napusti Italiju. Razlozi za ovakvu velikodušnost nisu poznati — može biti da je Stilihon smatrao Alariha previše jakim da bi ga dokrajčio, ili je video gotskog vođu kao eventualno oruđe koje bi mogao da upotrebi u budućnosti.

Pri povlačenju, Alarih se zadržao kod Verone, verovatno s namerom da se na neki način dokopa Galije. Stilihon je krenuo za njim i u julu ili avgustu 402. godine odigrala se bitka kod Verone u kojoj je Alarih doživeo poraz pa je bio primoran da se povuče iz Italije. Do početka 403. godine, Alarih se opet našao na Balkanu kao običan razbojnik, bez ikakvog ugovora sa bilo kojim delom Rimskog carstva.

Situacija se, međutim, promenila 404. godine, kada je Stilihon napravio prvi korak, i stupio u pregovore sa Alarihom. Stilihon je tražio način da smanji uticaj Artemija, Cezarijevog naslednika na istoku, i verovatno je želeo da sa Alarihom sklopi savez o zajedničkom pohodu na Konstantinopolj, a za uzvrat mu je ponudio položaj vrhovnog zapovednika u Iliriku. Savez je sklopljen krajem 404. ili početkom 405. godine.

Drugi pohod na Italiju

Krajem 405. godine, u Italiju je preko Alpa upao Radagajst, još jedan od gotskih vođa u Centralnoj Evropi, a 31. decembra 405. ili 406. velika grupa Vandala, Sveva i Alana prešla je zaleđenu Rajnu kod Majnca i upala u Galiju, ostavljajući pustoš za sobom. Ovaj varvarski upad u Galiju prouzrokovao je niz uzurpacija od kojih se treća, koju je predvodio vojnik Konstantin, raširila na celu Britaniju, Galiju i Hispaniju. U avgustu 406. Stilihon je pobedio, zarobio i pogubio Radagajsta blizu Firence. Istoričar Olimpiodor tvrdi da je 12.000 Radagajstovih ljudi bilo mobilisano u redove Stilihonove rimske vojske, međutim, ogroman broj Radagajstovih Gota bio je bačen u roblje. Stilihon je zatim počeo da se sprema za obračun sa galskim uzurpatorom Konstantinom i za to je planirao da iskoristi Alariha.

Alarih se još uvek oporavljao od udarca koji mu je zadao Stilihon 402. godine. Svakako da se za tih nekoliko godina legalne vladavine u Iliriku počeo oporavljati s materijalne strane, međutim, s obzirom da je Ilirik već desetak godina bio konstantno pljačkan i haran, pitanje je bilo koliko je bio u stanju da nadomesti blago koje je izgubio kod Polentije. Stoga se gotski vođa okrenuo Zapadu i 407. godine preduzeo novi pohod na Italiju. Stigavši do Norikuma (današnja Austrija), ulogorio se i zatražio isplatu 4.000 funti zlata (1.814,368 kg) da bi poštedeo Italiju od još jedne invazije. Honorije se dvoumio, ali Stilihon je izdejstvovao odobrenje Senata za isplatu ove sume, međutim, ovo je u velikoj meri poljuljalo Stilihonov položaj, s obzirom na veliko negodovanje senatora koji su morali da isplate sredstva. Kad je Arkadije umro u maju 408. godine, carski kancelar (magister oficiorum) Olimpije ubedio je Honorija da Stilihon planira da prigrabi istočnorimski presto za svog sina Euherija i svrgne Honorijevog sinovca Teodosija II. Honorije je je organizovao zaveru kako bi lažno optužio Stilihona za izdaju, a potom ga uhapsio i pogubio.

Prva opsada Rima (408)

Nakon Stilihonovog ubistva, njegove pristalice kao i njegov sin su proganjani i pobijeni, kao i žene i deca mnogih Stilihonovih varvarskih ratnika koji su živeli u Italiji[26]5. Mnogi Stilihonovi vojnici varvarskog porekla, među kojima i 12.000 Radagajstovih Gota kojima su porodice pobijene u Rimu, odmah se pridružilo Alarihu u Norikumu[26]. Bilo kako bilo, Alarih je nakon tog događaja krenuo u odlučujući pohod na Rim. Sa sobom je imao vojsku od 40.000 ljudi[27].

U septembru 408. godine, Alarih je pokrenuo svoju vojsku iz Norika. Pridružio mu se i njegov šurak, Ataulf, sa svojom vojskom iz Panonije. Spustili su se sa Alpa i ušli u Italiju pljačkajući i pustošeći svuda gde su prošli na svom putu za Rim. U novembru iste godine stigao je do Rima i podigao opsadu oko grada blokirajući gornji tok Tibra čime je grad osudio na gladovanje. Nakon pregovora sa senatom, Rimljani su mu platili otkup od 2.267 kg zlata, 13.607 kg srebra, 1.360 kg bibera, 3000 crveno obojenih koža i 4.000 svilenih tunika. Bogatu otkupninu gotski kralj je razdelio svojim sledbenicima kako bi učvrstio svoj položaj u vreme kada nije imao uspeha u pregovorima sa rimskim vlastima. Međutim, novac nije bio dovoljan. Alarih je takođe, pod pritiskom svojih ljudi, zatražio da mu rimski senat pomogne da ubedi cara u Raveni da mu da zemlju na kojoj bi se Goti nastanili. Senat je poslao poslanika u Ravenu, i pošto je izgledalo da će pregovori imati uspeha, Alarih je digao opsadu Rima i povukao se u Toskanu.

Međutim, car je pod uticajem Olimpija previše odugovlačio s ratifikovanjem ugovora, tako da je pod pritiskom Gota iz Rima početkom 409. krenula nova delegacija ovaj put u pratnji Alariha i njegovih ratnika. Ovo je diskreditovalo Olimpija u Honorijevim očima — bili su prisiljeni da pregovaraju, s obzirom da nisu mogli sebi da dozvole otvoren sukob sa Gotima, i to iz dva razloga: snage su bile prilično ujednačene pa je rezultat bio neizvestan, a s druge strane, otvoreni rimsko-gotski sukob dao bi priliku uzurpatoru Konstantinu III da neometano pređe Alpe iz Galije.

Do pregovora je došlo u Riminiju, u aprilu 409. godine. Rimsku delegaciju predvodio je pretorijanski prefekt Italije i Olimpijev protivnik, Jovijan. Alarih je postavio veoma visoke uslove. Prema Zosimu, tražio je da mu se godišnje isplaćuje određena suma novca i žita, kao i dozvola da se Goti nasele između dve Venecije, u Norikumu i Dalmaciji[29]. Za sebe je tražio najviši vojni položaj, magisterium utriusque militiae (vrhovni vojni zapovednik pešadije i konjice), koji je pre njega držao sam Stilihon). Honorije je, međutim, bio spreman da pristane na sve, osim na vojni položaj. Besan, poslao je Alarihu vrlo uvredljivo pismo koje je bilo pročitano na pregovorima. Alarih je prvo burno reagovao, ali je onda odjednom promenio mišljenje. Poslao je ovaj put rimske episkope kao svoje izaslanike sa novom, mnogo skromnijom ponudom: tražio je samo zemlju u pograničnom delu Dunava i godišnju isplatu žita koliko je car mislio da treba da da. Međutim, i ova ponuda, koju istoričar Olimpiodor smatra više nego razumnom, bila je odbijena, tako da je Alarih napustio Rimini i krenuo starim Flaminijevim drumom put Rima.

Druga opsada Rima (409)

Druga opsada Rima trajala je do novembra ili decembra 409. godine, kada je Alarih postigao sporazum sa Senatom da proglasi njegovog favorita, senatora Priska Atala za cara u Rimu.


Prisk Atal je bio jedan od najuglednijih senatora koji je taj položaj držao još za vreme Teodosijeve vladavine. Tokom prve opsade Rima, bio je jedan od tri izaslanika Senata koji su išli u Ravenu i dogovorili sastanak cara i gotskog kralja u Riminiju. Kad mu je Alarih ponudio mesto avgusta, vršio je funkcije glavnog carskog rizničara (comes sacrarum largitionum) i prefekta grada Rima. Atal je prihvatio ponudu, s obzirom da je i sam imao pretenzije na presto jer mu se nije dopadalo to što dvor u Raveni obraća malo pažnje na potrebe i sigurnost grada Rima kao i želje rimskog senata. Tako je Zapadnorimsko carstvo dobilo i trećeg cara, pored Honorija i galskog uzurpatora, Konstantina III. Prisk Atal je Alarihu i njegovom šuraku Ataulfu dodelio najviša vojna zvanja, međutim, vrlo brzo se oteo kontroli, ne shvatajući u kolikoj meri njegov položaj zavisi od Alariha. Sve visoke položaje u Rimu popunio je isključivo Rimljanima iz senatorske klase. Zahvaljujući tome, Honorijev comes Africae Heraklijan pobedio je Atalovog vojskovođu Konstansa što je dovelo do gubitka kontrole nad Afrikom, glavnom rimskom žitnicom, a kad je Alarih predložio da pošalje malu grupu od 500 Gota koji bi povratili Afriku, Atal je to odlučno odbio. Takođe je odmah počeo da šalje izaslanike u Ravenu koji su Honoriju pretili sakaćenjem i progonstvom, a onda se i sam uputio u Ravenu da lično vodi pregovore sa svojim rivalom. Kad mu je Honorije ponudio savladarstvo, umesto da prihvati ovu velikodušnu ponudu od legitimnog cara, Atal je odbio i nastavio da insistira na Honorijevom smenjivanju i proterivanju na pusto ostrvo. Međutim, vrlo brzo će zažaliti zbog svoje ishitrene odluke, jer je nenadano u Ravenu stiglo 4.000 rimskih vojnika iz Severne Afrike kao i znatna količina novca[35], te je Honorije, s obzirom da u novonastalim uslovima više nije imao nikakvu potrebu da pregovara, svoj predlog povukao, a Alarih je odlučio da se opet približi zakonitom caru, te je u aprilu 410. godine javno ražalovao Atala i poslao carske insignije Honoriju u Ravenu.

Honorije je pristao da se sastane sa Alarihom, te se ovaj ulogorio na 12 kilometara od Ravene i počeo da se sprema za pregovore. Međutim, pre samog susreta zapadnorimskog cara i gotskog kralja rimski vojskovođa gotskog porekla, Sar, izvršio je, najverovatnije samoinicijativno, napad na Vizigote i naneo im težak poraz. Honorije je onda promenio mišljenje i dočekao Sara sa počastima. Nije poznato zašto je Sar ovo uradio, ali kasniji događaji će pokazati da je Sar bio veoma kivan na Ataulfa, Alarihovog šuraka, ako ne i na samog Alariha6, koji je nakon ovog napada krenuo po treći put na Rim.

Treća opsada i pljačka Rima (410)

Ovog puta, za Alarih nije bio spreman na pregovore i odlučio je da zauzme Rim. Nakon kratke opsade, 24. avgusta 410. godine Vizigoti su ušli u Rim kroz vrata Salarija koja su se nalazila na severoistoku grada. Rim je bio tri dana prepušten na milost i nemilost Vizigotima koji su stekli ogroman plen neprocenjive vrednosti, među kojima je bilo i blago iz Solomonovog hrama koje je Tit doneo iz Jerusalima (između ostalog i Solomonov sto). Takođe je bila zarobljena i Gala Placidija, Honorijeva i Arkadijeva sestra i kćerka Teodosija Velikog, s kojom će se kasnije oženiti Ataulf.

… Kad su počeli da raspravljaju o miru, on [Alarih] je upotrebio izraze koji su bili preterani čak i za jednog arogantnog varvarina: izjavio je da neće prekinuti opsadu sve dok ne dobije sve zlato i srebro koje postoji u gradu, kao i sva pokretna dobra i robove varvare. Kada je jedan od ambasadora pitao šta bi ostavio građanima ako bi sve to uzeo, odgovorio je: "Njihove živote."

Ipak iako je pljačka Rima nanela veliki psihološki udarac stanovnicima Rima, šteta nanesena samom gradu i njenim stanovnicima bila je veoma skromna. Piter Heder je naziva najcivilizovanijom pljačkom jednog grada koja se ikada dogodila. Alarih je naredio da se ne diraju sveta mesta u gradu i da se izbegavaju krvoprolića. Bazilike sv. Petra i sv. Pavla pružile su utočište mnogim Rimljanima i Vizigoti ih nisu dirali. Štaviše, postoje svedočenja Rimljana koji su kasnije pristigli kao izbeglice u Severnu Afriku, kako su Vizigoti s poštovanjem ispratili neke monahinje do tih bazilika, a potom se obrušili na pljačkanje njihovih kuća. Iako su npr. odneli srebrni ciborijum7 težak 2.025 funti, poklon cara Konstantina Velikog Rimu, obredne posude u bazilici sv. Petra ostale su netaknute. Što se tiče rušenja i paljenja, bilo je ograničeno na oblast oko Salarijskih vrata i na senatsku većnicu. Sve u svemu, nakon tri dana pljačke, većina spomenika i javnih kao i privatnih zgrada ostala je netaknuta, iako su poretna dobra bila mahom opljačkana.

Razlog ovakvog ishoda ove pljačke verovatno leži i u činjenici da je ona za Alariha bila ne uspeh, već izraz propasti njegovih dugogodišnjih nastojanja da Rim promeni svoju politiku u odnosu prema Gotima koju je zacrtao još od sporazuma iz 382. godine. Zapravo, svaki put kad je polazio na Rim, pljačka samog grada nikad mu nije bila krajnji cilj, već je pretnjama gradu želeo da natera Honorija da mu da ono za čim je žudeo celoga života i što je pokušavao prvo u istočnom, a potom u zapadnom delu carstva: za sebe, legitimni položaj u okviru rimske države, a za Gote, zemlju na kojoj bi se mogli trajno nastaniti. Kako to Piter Heder kaže, pljačka Rima nije toliko bila simboličan udarac Rimskom carstvu, koliko priznanje gotskog poraza.

Alarihova smrt i sahrana

Alarihova sahrana u koritu reke Busento. Litografija iz 1895. godine

Malo se zna o događajima koji su sledili pljačku Rima. Zna se da su Vizigoti, pošto su napustili opljačkani i poniženi Rim, krenuli na jug kroz Kampaniju, ka Africi. Usput su osvojili Nolu i Kapuu, dok kod Napulja nisu imali uspeha, međutim, Alarihu ovaj grad nije bio bitan, s obzirom da je njegov pravi cilj bio osvajanje severa Afrike, i da time obezbedi hranu svojim izgladnelim pratiocima i da se verovatno nastani sa svojim saplemenicima u toj bogatoj zemlji. Stigli su u Ređo, odakle je Alarih hteo da pređe na Siciliju i odatle, u Mesinu na afričkom kontinentu. Međutim, nenadano se podiglo veliko nevreme i razbilo sve brodove koji su bili spremni za prelazak. Alarih se povukao iz Ređa i krenuo ka Napulju, u nadi da će tamo moći da sakupi novu flotu za prelazak. Međutim, dok su opsedali Kosentiju (danas Kosenca), Alarih je naprasno umro od malarije.

Prema Jordanesu, Alarih je sahranjen u koritu reke Busento. Desetine zarobljenih Rimljana radilo je dan i noć na skretanju toka reke, nakon čega su održane pogrebne ceremonije i Alarihovo telo sahranjeno zajedno sa velikim blagom opljačkanim u Rimu. Zatim su brane podignute i voda se vratila u svoj pređašnji to, sakrivajući grob velikog gotskog vođe, dok su svi robovi koji su učestvovali u ovom poduhvatu, pobijeni, kako nikad niko ne bi saznao mesto Alarihovog groba. Kulikovski, međutim, sumnja u istinitost ove priče, i kao razlog za to navodi da je pogrebna ceremonija koju Jordanes opisuje bila veoma rasprostranjena među hunskim plemstvom narednog perioda, tako da je malo verovatno da je ista ceremonija bila zastupljena i kod Gota s početka 5. veka, i dodaje da je ili Jordanes priču izmislio, ili je samo zabeležio glasine koje su su kružile s ciljem da se objasni činjenica što niko ne zna gde se nalazi Alarihov grob.

Nakon Alarihove smrti, njegov šurak, Ataulf, bio je izabran za novog vizigotskog kralja. Vizigoti su ostali u Italiji još neko vreme, pokušavajući da nađu načina da se dokopaju Severne Afrike, ali na kraju su odustali i krenuli ka severu, ka Galiji. O periodu od nekih 13 ili 14 meseci koji su proveli u Italiji između Alarihove smrti i njihovom ulasku u Galiju nema gotovo nikakvih podataka osim vesti o pustoši koju su ostavljali za sobom. Konačno, 412. godine su prešli Alpe i ušli u Galiju, gde će u narednom periodu odigrati važnu ulogu u događajima koji su sledili.



"istorijska biblioteka"

PRVI POPIS STANOVNISTVA NOVOG SADA (PETROVARADINSKI SANAC) IZ 1717.GODINE

spisak VAROŠKIH GRAĐANA Petrovaradinskog Šanca iz 1717 godine:


Đorđe Taubenbay - brodar
Jovan Kuruc - kazandžija
Franc Haler - gostioničar
Josif Svide - čizmar
Jovan Đorđe Helfer - bravar
Hristofor Badinski - trgovac
Jovan Goldšolt - kiridžija
Volf Franc Blauman - kovač
Grujo Bostandžija - nadničar
N. Ugrinić - sapundžija
Matija Honsdorfer - mlinar
Karl Leopold Šorn - pekar
Anton Klik - baštovan
Marko čivutin
Đorđe Litman
Ignjat Ninković
Jakov Mertens
Živan Čojlija
Jakov čivutin
Jovan Caner - brodar
udova Ilije Staničina - gostioničarka
Andrija Merko - kuvar
udova Dobrovićka 
udova Šuperovica - gostioničarka
Valentin Urlih
Đorđe Slovak - biroš
Đorđe Slezak - biroš
Đorđe Horvat - biroš
Maurer - zidar
Mihajlo Vidilć (?) - biroš
Pavle Stonarec
Živko Gajkanc
Kiril
Matija Butković - kočijaš
Ignjat Butković - kočijaš
Miška Futoker - trgovac
Petar Čizmadija - trgovčić
Jovan Sapundžija - sapundžija
Valentin Puhner - kovač i vlasnik mlina
Čota
Stevan Radojić - trgovac
Luka Bajac - trgovac
Martin Rimer - tabak
Stevan Čizmadija - čizmar
Kiril Čizmadija - čizmar
Nikola Čizmadija - čizmar
Stevan Pripovidal - trgovac
Nedeljko Terzić - trgovac
Đorđe Đurec - čizmar
Vujo Čizmadija - čizmar
Mojsej čivutin - trgovac
Mita Karlovčanin - trgovac
N. Major - trgovac
Kolvov - kočijaš
Mihalj - marveni trgovac
Sremac - marveni trgovac
Stojić pisar (scriba) - trgovac
Vošar 
Živko - trgovac
Mihajlo Ćurčija - kožarski trgovac
Petar Abadžija - krojač

NAJSTARIJI STIHOVI U KOJIMA SE POMINJE BEOGRAD (iz 1476.godine)

Најстарији стихови у којој се помиње Београд налазе се у Националној библиотеци Сечењи у Будимпешти као једини сачувани примерак мађарске епске песме. Тек после ње долазе чувена певања султановог песника Белгради Наџмија у спеву „Шах о геда” око 1521. године...

епознати певач није жалио ни гласа ни времена да у 150 стихова, у десетерцу, испева епску (јуначку) песму „Szabacs viadala” (Опсада Шапца), нешто мало после 1476. године. У њој су, у оквиру борбе мађарског краља Матије Корвина против Турака, описана 33 дана опсаде града на Сави, од 12. јануара до 15. фебруара 1476. године. Иначе, детаљан опис битке дао је италијански хроничар Антонио Бонфини (1434–1503), лични познаник Леонарда да Винчија, у свом делу „Десет векова мађарске повести”.
   Не зна се ни ко је ни када записао песму „Опсада Шапца”. Извесно је само да је 1871. године рукопис открио мађарски научник Верхај Деже и да се данас чува у Националној библиотеци Сечењи у Будимпешти, као и да је то најстарија, у оригиналу сачувана, мађарска историјска песма којој, видљиво је, недостаје почетак. Код нас се њени први спорадични преводи појављују 1937/1939, заправо десетак стихова у „Прилозима проучавању народне поезије” Светислава Стефановића, а 1957. године Енвер Чолаковић у Загребу, у „Златној књизи мађарске књижевности”, објављује делове песме.

оже да се каже да је песма „Опсада Шапца” или „Десетерац о Павлу Стријемљанину и Ђерзелез Алији”, како је код нас преведена, најстарији облик десетерца, и први запис уопште епске песме на овим просторима.

   Знајући да је реч о
средњевековном аутору, по форми „chanson de jeste”, садржај детаљно описује српске народне јунаке у књижевном и повесном смислу. У општем смислу, пак, постоји сагласност о допирању десетерачких форми с Југа у мађарску ренесансну књижевност која употребљава израз
„у српском маниру”, а све да
би упутила на облик десетерца у националној поезији. У сваком случају, ова песма је доказ о великим и далекосежним преплитањима српске културе са важни европским центрима.



ако није прави образац српске песме, она је несумњиво први запис епског десетерца из трезора наше баштине. У њој се пева о јунацима српске епске књижевности, Павлу Стријемљанину и Ђерзелез Алији. И не само о њима, историјски догађај десетерца обухвата још ширу галерију српских епских јунака, као и значајних историјских личности ван књижевне жиже, попут Митра Јакшића, Вука Змај Огњеног, али и Влада Цепеша и султана Мехмеда Другог. Дакле, овде је реч о најстаријем запису десетерца у вези с традицијом епске народне песме у којој су српски јунаци ( што се поткрепљује у чињеници да је песма научно датирана пре датума две наше најстарије бугарштице, бугарштице о Рибању и бугарштице о Сибињанин Јанку), већ и о најстаријем оригиналном запису десетерачке форме.
    Спев је вредан доказ везе европског дворског пентаметра са српским епским десетерцем, пре свега изражено кроз „geste de roi” и херојски дистих.

Опсада Шапца
........................

А Стријемљанин што се ту стеко
Дубину рова дуго је гледо –
Јер онај што Шабац створи
На топове се многе ослони –
Па се врати хитро белом граду
Краљевоме граду Београду
И бродова што је тамо било
До Дунава града опловило
Матија их Савом повукао
И Шапцу их граду дотеглао:
Рају силну у круг поставио
Вел’ку тврђу води направио
Силне лађе у ровове пловне
Топовима да бедем оброне
Све бродове и дрвене шајке.
Кремен пушка’ са тврђаве ројним
И стрелама многим и надбројним
С анџаром и ђулетом грдним
Абердаром оловитим срдним
Тукли су их хитро, без одмора
Да их сатру данцу до помора
Бише силно, до милости лоше
Огромну им штету нанесоше
Угри лете боју на мегдана
Али многих допадоше рана
Неки од њих живот изгубише
А за краља часно погибоше
Прв’ погибе млади Симон Вардај
Кукала му мати сиња вазда.
Беше богме, јунак над јунаком
Кад погибе од таната лаког
Други беше чешки дели-јунак
– Обојица Богу до додвора!
Нек је чврста вера вама свима
Да ће огња ватра сила жива
И све друге што ће бојак бити
Богу милом чисто гнездо вити!
Молимо се за душе јунака
Богу слава и Богу је хвала
Све је добро што дао је нама
За добитак шабачкога града
Делије су Богу навек миле
Вишњи даје јуначкоме срцу
Вишњи хвали витеза јунака
Какав бој се Шапцем збио
То зна онај који га је био
Све јунаци силнији од силнијих
Који краљу јесу од највернијих
Што опсаду ласно спроведоше
И на добар глас изађоше
Подно тврђе ако Чеси бришу
Погибоше смело у јуришу
Нарочиту борбу заподеше
А јунаштво свету наденуше
Но кад Чеси грунуше унутра
Шапца наста покољ невиђени
– Чеси дају, а Турци уздају –
С куле Турци огањ отворише
Са чаршије крвав бој разнеше
Многи јунак погибе онамо
Што од зрна што од рова хладног
Клета нек је храброст Османина
Падоше од обести тиранина
Колко јоште од чојаства свога!
(Но сад доста од такве кукњаве
Вратимо се на јуначко уздање)
Петнаест хиљад стиже коњаника
Да помогне Шапца бојаника
Уто ето славног бег-Алије
И са њиме јахача делије
Испред Шапца на збор поче звати
Хтеде савет о боју им дати
Ал не успе јер се Угри множе
А кад Краље поче беседити:
Бубњи ставни громко забубњаше
Трубе зурли гласно затрубише,
Небо буком ко да распеше,
А делије силне заурлаше,
Да ордије не би говор чуле
Да не приме савете бегове.
Залуду је беше Шапцу дошо
Горе пошо а још горе дошо
Од тог гласа војске уплашише
А делије гредом зачудише
Тешка срца а спуштених глава
Од помоћи буди Боже с нама!
Не имаше до друга избора
Да се врате кући од покуда.
А ето ти младог Турчин Хамзе
Ка мађарским дели-јунацима
Да некога од својих нађе
Из Шапца испред турске тврђе.
И побеже славном краљу Матији,
Указа му место погодито
Одакле ће боље Шабац бити
И лакше га тако освојити -
С тог белега поче грмљавина
Са свих страна муња абердима
И шанчева што је свега било
Свако зрно сврху погодило
Са Турцима још се приповеда
И зрну се право у циљ гледа
Голем јад на некрста сађе
А хришћанству тад сунце изађе
Виде Турци да губе тврђаву
А султану да јаве не смеју
Већ стадоше да већају боље:
Нека иде ко је какве воље,
Коме вођи да се приклањају -
Ко султану, ко угарском краљу,
А да блага од шабачког града
Не узима никоја посада
У Шапцу га дакле оставише
А град Шабац краљу поклонише.
Да краљево Слово што доноси
Изнутра ниједан не покоси
То они добро спроведоше
Да се краљу већма допадоше.
Драго беше њему и народу,
Што узеше у погодбу правду
А достоји свакога владара
Да опрости заточнику права
Те за пример и свима онима
Што је дато ка другим људима
На које се вољом смиловао
И милости своје показао.
Тако паде шабачка тврђава
И по њози тушта абердара
На то мноштво краљ додаде више
А град Шабац часно утврдише
И јунаке у њему остави
Да зијана нико не направи
Кад је било како је и било
И Турцима кад је опростио
А краље се ка Будиму врати
Са послугом турском да га прати
Краљ се врати, а сви се чудише
Чаршијама будимским пудише
Кад у двору премудрога краља
Гледали су раскоши Турака
Милостивног краља што га служе
По гласима што о двору круже
А кад абер у Турску стизаше
Турски цар их бесно проклињашe.

Превод: М. Чудић – Л. Кузмановић

                                                    
акле, најстарији примери епских јуначких песама у Срба су, хронолошки: „ Szabacs viadala” 1476. година, бугарштица о Сибињанин Јанку (Djoja del Kole, година 1497, Izabele del Balco) и П. Хекторовић „Рибање и рибарско приговарање”, 1555. година.

Аутор: 

 Лепота Л. Кузмановић

MIŠČIĆE - RODNO MESTO SVETOG SAVE

Мишчиће – родно место Светог Саве

АУТОР МАРИЈА ПАНТОВИЋ 

Насеље Мишчиће налази се у подножју планине Голије, на само пар километара од Новог Пазара. Иако га чини мали број становника, нешто више од две стотине, Мишчиће се, у последње време, све више помиње. Разлог томе јесте оживљавање српске историје и Немањићке династије.

Док са својих обронака гледа на светионике Ђурђевих ступова, једну од многих новопазарских светиња, Мишчиће и у себи чува светионике српске историје и великих догађаја. По чему је Мишчиће свето место? Наиме, у долини села Дежеве, у поменутим Мишчићима, рођен је 1174. године Растко Немањић, најмлађи син Стефана Немање. Поред тога што је био монах и игуман, Растко је, такође, био одличан дипломата, књижевник и први српски архиепископ. Место рођења овог српског племића из династије Немањића недовољно је осветљено, помиње се само назив насеља. Међутим, Мишчиће је познато и по другим, значајним догађајима из периода Немањића. Сматра се да су Немањини дворови били управо у Мишчићима. У овом месту одржан је чувени Дежевски сабор 1282. године. Дежевски сабор познат је по браћи Драгутину и Милутину, а конкретно 1282. година по чувеној Драгутиновој беседи, коју је говорио када је предао престо своме брату Милутину. Сматра се, такође, да су овде рођени и потоњи Немањићи, Душан Силни и Урош Други, касније назван Урош Нејаки. Последњих година, чланови удружења „Рас“ претендују да оживе успомене некадашње српске славе, па сваке године обележавају Дан Немањиног сабора. Уз пригодан програм и уз присуство свештеника и мештана, евоцира се период Немањића и дух некадашње српске државе.

Само име овог светог насеља бивало је често предмет различитих тумачења, од народних веровања до чињеница. Уврежено је мишљење које потиче од веровања да је Стефан Немања, узевши тек рођеног Растка у наручје, прво изговорио: „Мишићу мој, мишче моје“. Тепање, као израз родитељске љубави, прерасло је у име села. Ово веровање је постало широко распрострањено тако да се данас у потпуности може сматрати историјском чињеницом. 

Житељи Дежеве и Мишчића и данас сваки обронак, сваку стазу и сваки камен свог села сматрају светим, јер су тим пределима пролазили Немањићи, ишли у лов, ишли у борбу, доносили велике одлуке, оснивали прву српску државу. Жал ових становника јесте у томе што упориште Немањића пада у заборав, што се српска историја потискује, али су ипак срећни, јер, како кажу, имају привилегију да корачају стазама великих Немањића.

Будући да Рашка област обилује многим црквама и манастирима чији су ктитори управо Немањићи, неопходно је оживети и место њиховог рођења, место где су живели и световним и духовним животом. Насеље Мишчиће неправедно је запостављено, али становници полажу наду у удружење „Рас“, које је већ почело са радом на оживљавању историје забележене у поменутим Мишчићима. Велики напредак огледа се у грађењу цркве и богомоље у близини парцеле, где је пре осам стотина година такође постојала црква. Иницијатори овог подухвата били су монаси манастира Ђурђеви ступови који су пружили финансијску помоћ и купили земљиште на коме ће се црква градити. Остаци старе цркве налазе се под заштитом Удружења за заштиту споменика, а нова црква ће представљати ново, годинама угашено светилиште Немањића. Житељи се надају  да ће једног дана ово насеље постати и туристичко место, са свим неопходним путоказима и обележјима, тако да ће, не само становици Новог Пазара, већ и посетиоци из целе Србије моћи да дођу и упознају постојбину Немањића – родно место Светог Саве.

GENERAL SRPSKE KONJICE HENRI MEKAJVER

Генерал српске коњице Хенри Мекајвер

АУТОР УРОШ ПАПЕШ ⋅

У тешком ратном XIX веку, у коме је било преко сто ратова и када је пуцњевима у околини Невесиња 1875. започета незаустављива борба српског народа за потпуно ослобођење од турског ропства, мало су позната дела или макар трагови храбрих странаца који су се борили под српском тробојком. Поред руских добровољаца под командом генерала Михаила Черњајева и пуковника Николаја Рајевског, скоро да се у потпуности заборавило на лик и дело генерала српске коњице, пореклом америчког Шкота, Хенрија Мекајвера (Henry Ronald Douglas MacIver), који је као носилац Таковског крста увршћен у шест највећих плаћеника свих времена. Каријеру је започео као заставник у Индији учествујући у побуни Сепоја 1857, затим је у Италији био Гарибалдијев поручник, у Шпанији капетан претендента на круну Дон Карлоса, у америчком грађанском рату мајор у војсци Конфедерације, у Мексику потпуковник под царем Максимилијаном, пуковник под Наполеоном III, капетан коњице за египатске Кедиве који су се борили против Турака 1867. и капетан коњице и бригадни генерал српске војске под краљем Миланом Oбреновићем. Ово су само нека од његових војних звања. Године 1884. објавио је књигу о свом животу која се звала „Под 14 застава“. Након објављивања књиге ратовао је под још четири.

Хенри је рођен на Божић 1841. године на броду који је пловио ка обалама Вирџиније. Његова мајка је била Американка из Вирџиније Ана Даглас, а отац Роналд Мекајвер, родом Шкот и млађи син поглавара клана Мекајвер. До своје десете године живео је у Вирџинији, а потом се сели у Единбург код ујака, генерала Доналда Грахама, на школовање. Васпитаван у војничком духу, са великим утицајем ујака, већ након шест година учествовао је први пут у борбама у Индији као заставник. У Сепојској револцији 1857. није ни слутио да учествује у великом рату из којег је једва главу извукао. Био је рањен у руку и мачем исечен по глави чија је оштрица пробила фронталне кости. Спасао га је дебели мокри пешкир који је носио испод шлема као заштиту од сунца. Након исцељења ране остао је још шест недеља у болници и потом се одмах прикључио војсци Источне Индије. Као Гарибалдијев Црвенокошуљаш и поручник 30. маја 1860. године учествује у бици код Клатафимија где побеђују напуљског краља и присуствује свечаном уласку Гарибалдија у Напуљ. Када је револуционарни морал пао након неуспелих покушаја да се освоји Рим и истера папска власт, одлази у Шпанију на позив Дон Карлоса, претендента на престо и кратко учествује у ратовима против Марока. Његово умеће је били довољно добро да му Дон Карлос понуду титулу маркиза у случају да постане нови краљ. Али није се дуго задржавао у Европи, јер се над његовом домовином надвијао грађански рат у којем је учествовао од почетка 1861. на страни Конфедерације под командом генерала Џексона и Стјуарта стациониран у Ричмонду, Вирџинија, где је рањен четири пута. После слома Конфедерације 1865. године повлачи се са осталим официрима у Мексико, где служи цару Макскимилијану све до његове егзекуције и цару Наполеону III коме служи у Египту, где се први пут сусреће са Туцима. Ратовао је и у Десетогодишњем рату на Куби, у Бразилу и Аргентини. Кад је започет Критски устанак 1869. ратовао је на страни Грка успешно наговарајући египатске Копте да пређу на страну хришћана и напусте турску војску.

Мекајвер у српској коњичкој униформи

Његова борба против Турака довела га је преко Албаније у Црну Гору где је скупљао нове добровољце за рат. Када се звекет оружја поново огласио Балканом, Хенри је водио своје добровољце по херцеговачким гудурама и стењу ратујући искључиво герилски. Тамо је и ступио у контакт са Петром Мркоњићем чији су га војници у шали прозвали „Индијанцем који ратује као четник“. После Херцеговине одлази у Лондон да сакупља добровољце за коњицу која ће по позиву кнеза Милана Обреновића ратовати у новом рату против Турака чија ће се бојишта пребацити у долину реке Мораве. Када се вратио у Београд 1876. године основао је бројну коњичку бригаду која је носила назив Витезови црвеног крста. Српски војници су га памтили као строгог седокосог господина који се облачио по последњој моди Луја Наполеона када није носио униформу. Имао је светлоплаве очи и ожиљак преко чела. Као дописник британских новина „Hour“ описивао је стање Срба и осталих хришћана на Балкану, где се трпео бес Турака, нарочито наглашавајући положај жена и деце у таквим околностима. Говорио је да ће витезови бити посебно одабирани из редова српских и руских добровољаца који већ имају искуство ратовања поредивши предстојећи рат са славним Крсташким ратовима. Тако је за почетак стекао славу у Србији и приближио британској јавности њен проблем. После првих недеља борбе разрешио је десетине војника што говори о његовој строгоћи и дисциплини за коју је марио. Његова бригада бројала је хиљаду и петсто пре борби за Моравац, а потом око две хиљаде коњаника. Поштовање према бригади Хенрија Мекајвера је расло, па чак и румунски принц Нико, рођени брат кнегиње и доцније краљице Наталије Српске, прикључио се Хенријевој коњици. Највише се истакао у  борбама око Тимока и Мораве, где је водио српско-руске коњанике у биткама око Алексинца од 28. до 30. септембра. Српски министар војни Блазнавац доделио му је Таковски крст са допуштењем руског генерала Черњајева, под чијом је командом био стациониран код Делиграда. Од Руса је добио Златну медаљу за храброст. Господин Луис Ферли, секретар Лиге савезника хришћана под Турцима, описао је тај догађај одликовања бригадног капетана Хенрија Мекајвера 10. октобра 1876. следећим речима: „Након освештавања заставе српског архиепископа, капетан Мекајвер је почасно сложио српску заставу са својим војницима и уз присуство кнеза Милана Обреновића, предао је у руке кнегиње Наталије. Био је обучен у сјајну униформу врховног комадната српске коњице на којој се сијао Таковски крст. Генерал Черњајев му је пришао и са својих груди скинуо Златну медаљу за храброст, те одликовао Мекајвера.“ Хенрију је војевање у Србији било најуспешније и ту је остварио највиши војни чин као бригадни генерал, плата је била добра, а и борби је било пуно. Био је миљеник у ројалистичким круговима у Србији, Румунији и Грчкој, али исто тако поштовао га је и народ. Србија је једина земља у коју се генерал Мекајвер враћао да посети у миру причајући о њој са поштовањем и са пуно емоција по Сједињеним Државама и Великој Британији. Са краљем Миланом се спријатељио и дружење су наставили током његовог боравка у Паризу, а за краљицу Наталију је био спреман да брани њену част и у дуелима у којима је три пута успешно побеђивао. Иако немирног духа генерал Мекајвер није подносио мирна времена, те је напустио Србију 1878. Наставио је војевања по свету, поново на Куби и у Шпанији. Оно по чему је био запамћен јесте да је рекао да је Србија једина његова партија живота. 

Под старе дане Мекајвер је живео на релацији Вирџинија–Енглеска, продајући морске плодове уз помоћ сина и кћери. Ниједна од осамнаест држава га се није сећала, а камоли Сједињене Државе против чије власти је ратовао на страни Конфедерације. Хенри је био изузенто поносан човек и никада није желео да тражи помоћ од држава за које је ратовао и никако није заслужио заборав од тих председника, краљева, кнежева, царева и осталих којима је служио. Али много тога се променило: Куба је била слободна, његови Јужњаци су носили плаве униформе Абрахама Линколна, царевине Мексико, Бразил и Француска су постале републике, а српска династија коју је највише поштовао била је угашена атентатом. Ни од једне једине државе није добијао пензију, уважени положај или сидрилиште за свој брод којим је пропутовао светска ратишта. Говорио је поносно да је сваку земљу за коју је ратовао осећао као дом, али заправо ни у једној га није имао. Њујорчанин Ричард Хардинг Дејвис га је 1906. године уврстио у шест највећих плаћеника свих времена написавши књигу „Шесторица који су се усудили: Животи шесторице највећих плаћеника“. Пред крај живота веслао је својим рибарским чамцем, огрнут војним ћебетом и стискајући балчак српске коњичке сабље. Осећао је да га авантуре изнова зову.