Austrougarski general Alfred Kraus:
"Uzroci našeg poraza"

MAĐARI SU BILI BEČKI HRVATI,
DOK SU SRBI BILI ZAGREBU HRVATI,
A I PEŠTA JE IMALA HRVATE

I TAKO SE RASPALA CAREVINA

Piše:
Rajko
Todić
Karijera komandanta 29. divi-zije na srpskom ratištu beleži jednu blistavu pobedu - na Savi, kod Legeta - i seriju teških poraza. General Kraus izrekaoje mnogo pohvala Srbima, "najjačim od svih neprijatelja", ali je gnevom poraženog vojnika, analizujući "uzroke našeg poraza", postavio pitanje: "Zašto se raspala Austro-Ugarska?", a ponuđeni odgovori, odnekud, kao da podsećaju na nepostavljeno pitanje - a kako se raspala Jugoslavija?



Vojvoda Mišić na frontu: Austrijski general Kraus hvalio je srpsku vojsku "Veštu u korišćenju zemljišta, vrlo dobro vođenu, za borbu mržnjom i oduševljenjem zagrejanu"

U prvom broju časopisa "Srpsko nasleđe", u okviru teksta profesora Vladimira Ćorovića o Šumadiji i Šumadincima, citirane su, uokvirene, reči austrougarskog pešadijskog generala Alfreda Krausa o Srbima kao "valjanim neprijateljima". Navedena iz Krausove knjige "Uzroci našeg poraza", ova pohvala srpskim vojnicima, izrečena od strane ljutog neprijatelja, sama po sebi zahteva više pažnje. Jer, ako jedan general o svom protivniku sa bojnog polja kaže da je Srbe "smatrao i smatra ih i sada kao vojnički najjače od svih neprijatelja", onda je to znatno više od učtive pohvale profesio-nalnog vojnika. Ako, pri tom, protivnički general ovako obrazloži pohvalu neprijatelju: "Zadovoljni s malim, dovitlji-vi, lukavi, osobito pokret-ljivi, dobro naoružani, bogato snabdeveni municijom, vešti u korišćenju zemljišta, vrlo dobro vođeni, za borbu mržnjom i oduševljenjem zagrejani, oni su našim trupama zadavali mnogo više teškoća no Rusi, Rumuni i Italijani" - onda se prirodno postavljaju pitanja: ko je bio Alfred Kraus, i šta je sve napisao u knjizi "Uzroci našeg poraza"?

Vredno je, međutim, odmah naglasiti da general Kraus nije patio od prijateljskih osećanja prema Srbima. Uzroke poraza Kraus vidi u slabostima austro-ugarske države i vojničke organizacije. "Treba duboko ža-liti", piše on, "što su naše divne i požrtvovane trupe morale ovako da podlegnu bednoj Srbiji, krivica za ovo pogađa - iznosim svoje mišljenje jasno i određeno - isključivo najviše i više komandovanje." Pa, ipak, u završnoj reči knjige "Uzroci našeg poraza" Alfred Kraus je bio prinuđen da izrekne još jednu pohvalu "bednoj Srbiji": "U Nemačkoj treba se setiti da su Srbi bili izgubili čitavu svoju zemlju, da su vladar, vlada, skupština i vojska ostali bez otaybine, pa ipak u tuđini, od strane jednog Pašića, bili poneseni za dalju borbu."

Razaranje vojske bilo je zatvaranje kruga, poslednji potez - podriveni su temelji jedne mnogonacionalne zajednice i raspad države bio je neminovan. Potomci onih koji su rasturili Austro-Ugarsku, rasturiće i Jugoslaviju, reklo bi se - po istom modelu

Pouka vojskovođama i državnicima



Austrijski vojnici poziraju pred vešalima za Srbe: "Što je srodnost među slovenskim plemenima veća, to je ogorčenost borbe među njima veća" - pisao je general Kraus

Ko je, dakle, bio general Alfred Kraus?
U uspomenama srpskih ratnika ostalo je zabeleženo da je general Alfred Kraus, komandujući austrougarskom 29. (pešadij-skom) divizijom iz pravca Sremske Mitrovice, naneo teške gubitke srpskoj vojsci koja je u noći 6. septembra 1914. forsi-rala Savu kod Legeta. Tada je uništeno sedam bataljona Timočke divizije prvog poziva, poginuo je ili se podavio veliki broj srpskih vojnika, zarobljeno je 4 500 Srba, zaplenjena su tri topa i 10 mitraljeza...

Na srpskom ratištu ratna sreća nije uvek bila naklonjena generalu Krausu. Više je, pred naletom srpskih vojnika, bežao nego što ih je gonio, da bi, zadivljen vojničkom čvrstinom malenog neprijatelja, a pre svega razočaran rasulom svoje carevine, odmah posle rata napisao knjigu "Uzroci našeg poraza". Srbi su mu se, kao neprijatelju dostojnom uvažavanja, odužili prevodom ovog dela (knjigu je preveo potpuk. Č. Janjčić). "Uzroke našeg poraza" štampalo je Preduzeće Geca Kon A.D. - Beograd kao devetu knjigu u okviru Vojne biblioteke.

Predgovor srpskom izdanju knjige "Uzroci našeg poraza" napisao je Milutin D. Lazarević, rezervni generalštabni pukovnik i bivši načelnik Štaba odbrane Beograda u 1914. godini. Kao što je i red, pukovnik Lazarević najpre navodi ulogu pešadijskog generala Alfreda Krausa u operacijama Austro-Ugarske protiv Srbije.

"General Kraus je", piše on, "u uratu 1914. godine, na čelu najpre 29. pešadijske divizije, a potom Kombinovanog korpusa, operisao protiv nas iz Srema: za vreme Cerske bitke kod Šapca, za vreme bitke na Drini - u Mačvi i iz ove preko Šapca ka Ubu, i za vreme Kolubarske bitke pravcem preko Uba ka Kolubari, ispred Mladenovca sa naslonom na Beograd, kuda se bio rokirao preko Konatice, i kod samog Beograda. Docnije, pak, sa izvesnim manjim i većim prekidima, komandovao je odgovarajućim jedinicama na ruskom, a potom na italijanskom frontu, gde je bio uzeo vidnog učešća i u čuvenoj bici kod Kaporeta."

Očigledno je da je knjiga "Uzroci našeg poraza" doživela značajnu pažnju čitališta u Austriji i Nemačkoj; više puta je tokom dvadesetih godina dopunjavana i doživela je više izdanja, što je njenom autoru pribavilo izuzetno poštovanje na desnici, posebno među revanša željnim nemačkim oficirima i soldatima, tako da je ostareli austrijski general Kraus "imao pravo da nosi nemačku generalsku uniformu, u znak naročite počasti". General Alfred Kraus umro je "od kapi" u Gojzenu, u noći između 28. i 29. septembra 1938. godine.

Krausovo delo "Uzroci našeg poraza" - u kome su reljefno izloženi uzroci poraza bivše austrijske vojske - obrazložio je u predgovoru pukovnik Lazarević, od velikog je interesa za našu čitalačku publiku, a naročito u poglavlju gde se, uz iskrenu pohvalu odatu našoj vojsci i njenom vođenju, govori o operacijama u Srbiji. A pri tome je veoma poučna, kako za vojskovođe tako i za državnike, pošto sadrži značajne podatke o tome kako se sa malo znanja i umešnosti upravljalo sudbinom Austro-Ugarske u vremenu kad se samo sobom nametalo pitanje: biti ili ne biti. Vredno je, dakle, pročitati ga, ako ne zbog čega drugog, a ono bar radi toga da se vidi koliko su visoko odskakali nacionalna politika malene Kraljevine Srbije i komandovanje njenom vojskom nad politikom i komandovanjem kod ovog našeg smrtnog neprijatelja, koji je bio pošao da nas uništi, pa je tim svojim postupkom sebi samom iskopao grob."

PRAVO ILI NEPRAVO - MOJ NAROD

Nemački narod... se mora opet obratiti strogim vođama na desnici, muževima nemačkog kova, koji će, čvrstom rukom, ponovo povratiti narod nemački moralu, ali takođe i nemačkoj veličini, koji će, u smislu nemačkog uzvišenog osećanja, biti rukovođeni saznanjem "Pravo ili nepravo - moj narod", koji neće ići za tim da sprovode pravo Francuza, Čeha i Poljaka, već pravo Nemaca, koji će strogo sprovoditi ili prihvatiti istinsku nemačku politiku, da je u svetu naroda, u kome nema sudija, sila ujedno i pravo, i za koju važi izreka: "Njena misao je borba - njen duh je pobeda."

(General Alfred Kraus: UZROCI NAŠEG PORAZA, poglavlje Politika i rat, Beč, 1922.)

Svi protiv svih

Ocena pisca predgovora pukovnika Lazarevića "o tome kako se sa malo znanja i umešnosti upravljalo sudbinom Austro-Ugarske" bila je razumljiva i opravdana iz ugla analize oficira Kraljevine Srbije koja je, iako malena, bila nacionalno homogena i odlučna da brani svoju slobodu, teritoriju, ugled i čast, čiji su vojnici do sudara sa AustroUgarima već bili prošli kroz vatru dva balkanska rata (1912 i 1913), a čiji su se vodeći oficiri prekalili u četiri rata, protiv Turske (1876 i 1912) i Bugarske (1885 i 1913).

Gledano očima jednog austrij-skog generala, opsednutog idejom o veličini i snazi austro-nemačkih država i nesalomivosti nemačkog ratničkog duha, sve to bilo je znatno drugačije. U najvećoj srednjoevropskoj mnogonacionalnoj carevini, pre rata i u toku rata sa Srbijom, vrilo je kao u košnici. Po mišljenju generala Krausa, sve nenemačke narodnosti radile su prvenstveno protiv nemačkog dela Dvojne Monarhije, a potom su "sve narodnosti stajale u borbi jedne protiv drugih".

General Kraus konstatuje da je od 1867. godine, od vremena austro-ugarske nagodbe, vođena neprekidna borba između Austrije i Mađarske. "U toj borbi", piše Kraus, "Mađarskoj je uvek pripadala uloga napadača protiv zajedničkih uređenja, dok se Austrija zadovoljavala samo ulogom branioca ovih uređenja, iako su joj baš ona naturila najveće terete. Mađarska je sve više i više kidala vezu sa Austrijom, pri čemu se uvek starala da za sebe izvuče što veću privrednu korist. U toj borbi, koja se sva-ke desete godine završavala no-vom "nagodbom", ona se koristila slabostima i ne-prilikama austrijske vlade, ko-je su proizilazi-le iz držanja poje-dinih narodnosti; svi tereti prvenstveno su svaljivani Austriji na vrat, dok je Mađarska za sebe zadržavala samo pravo"...

"Svake desete godine obnavljanje nagodbe davalo je prilike Mađarima da unutrašnje stanje u Austriji i otpor slovenskih partija protiv države, upotrebe u svoju korist. Austrijske vlade nala-zile su se stoga između nakovnja i čekića. Naizbežna posledica toga bilo je slabljenje Austrije, a time i monarhije. Isto takvu sliku koju su davale obe države monarhije, stojeći u stalnoj oprečnosti između sebe, davala je i Ugarska sama za sebe u borbi Hrvatske protiv mađarskih ugnjetača..."

Ali je i u samoj Hrvatskoj bilo neprijateljstava između katoličkih Hrvata i pravoslavnih Srba. Čudnovata igra mađarske politike sastojala se u tome, što se mađarska vlada u borbi protiv Hrvata, vernih monarhiji, oslanjala na Srbe, neprijatelj-ski raspoložene prema monarhiji. Nepojmljivo je bilo da su ovi Srbi, koji su stajali u spoljnoj službi, sačinjavali sastavni deo mađarske političke partije, radničke partije, koja je bila na vlasti, i stoga, kao pripadnici vladine većine, uživali naročitu zaštitu mađarske vlade. Otuda se predsednik mađarskog ministarskog saveta, Graf Tisa, čak i za vreme rata sa Srbijom (1914-1915) nije mogao da pridobio je na istupanje protiv ugarskih Srba, iako je bilo jasno da su oni u sporazumu s neprijateljom. Smatralo se kao potpuno razumljivo što su u srpskim javnim lokalim a i njihovim porodičnim domovima visile slike srpske kraljevske porodice, što su se u udruženjima i narodnim bibliotekama nalazila srpska vojna pravila, što su srpski molitvenici poti-cali iz Moskve i sadržavali molitve za cara Nikolu i cari-cu. Graf Tisa je, na dopis i sumnju Komande balkanskih trupa, odgovorio: 'Sa Srbima u Sremu može Komanda da radi šta god hoće, i u tom pogledu može da se dogovara sa banom Hrvatske i Slavonije, ali moje Srbe ostavite na miru'."

Nije, naravno, generala Alfreda Krausa brinulo to što je ustrojstvom Austro-Ugarske srpski nacionalni korpus, raznim nagodbama, bio izdeljen na "ugar-ske" i ostale Srbe; njega je prvenstveno zanimalo kakvu će korist ili štetu iz toga imati austro-nemačka narodnost. Znao je da austrijskoj državotvorno-sti dobra neće doneti to što je "u monarhiji stajalo sve u borbi jedno protiv drugog".

"Neprekidnom, razdraženom i zategnutom odnosu između Austrije i Ugarske", naglašava on, "odgovaralo je neprijateljstvo Hrvatske prema Mađar-skoj; sve narodnosti stajale su u borbi jedne protiv drugih. I, začudo, što je srodnost bila bliža, to je ogorčenost borbe bila sve jača, tako da je najteža borba besnela među slovenskim plemenima. Neprijateljstvo između Ukrajinaca i Poljaka bilo je neprebrodivo, a mržnja između plemenski srodnih Hrvata i Srba, zasnovana na verskim razlozima, bila je duboka kao bezdan."

NI GOVORA O GERMANIZACIJI

...Ali vazda je bila najveća laž govoriti o ugnjetavanju narodnosti u Austriji. Svaka naro-dnost imala je slobodu u pogledu svoga razvitka i svako ko pravilno rasuđuje mora priznati da su sve nacije prekomerno koristile ovu slobodu. O nekoj germanizaciji nije moglo biti ni govora... Tako, političke vođe Čeha zvali su se Riger, Greger, Cajtmaher, Cuker, Fidler, Fort, itd; nemačke političke vođe - Smejkal, Krepok, Malik, i sl. Bjankini nikako nije bio Italijan, već besan Hrvat. Šusteršic zvao se jedan nemački mladić koji je, potom, pod imenom Šusteršič, bio vođa Slovenaca.

(Alfred Kraus: UZROCI NAŠEG PORAZA, str. 77)

Poslednja meta - vojska

Bilo je, izgleda, nekog reda u stvaranju nereda u ovoj mnogonacionalnoj srednjoevropskoj carevini. Po mišljenju generala Krausa, koji je nastojao da otkrije uzroke opšte nacionalne netrpeljivosti u državi, "škola je bila rasadnik veleizdajstva. manastiri i vaspitni zavodi bili su rasadnici nacio-nalne netrpeljivosti. Itali-janski i slovenački sveštenici bili su u prvom redu samo nacio-nalisti... Otuda su svuda u Aus-triji učitelji i katolički sveštenici bili nosioci na-cionalnog neraspoloženja prema državi."

Najpoznatija i najopasnija organizacija koja je, prema uverenju generala Krausa, podrivala austrijsku državu, bila je italijanska iredenta. "Mi smo se", kaže Kraus, "bili pomirili sa činjenicom da Italijani u našim zemljama otvoreno pripremaju sjedinjenje s Italijom. Međutim, kad je trojni savez stvorio od Italije stidljivu drugaricu Austrije, iredentistička nastojanja mogla su da se sprovode pod zaštitom i uz pripomoć političkih vlasti. Liga nacionale, biciklističko udruženje, čitaonice i druga udruženja stajala su otvoreno u službi iredente."

"Još opasniji od italijanskog iredentizma, činio se Komandi jugozapadnog fronta slovenački iredentizam", ističe Kraus i navodi kako je ova komanda o tome podnela jedan izveštaj Vrhovnoj komandi, u kome se kaže da je masa slovenačkog naroda verna caru i državi a da je slovenačka inte-ligencija neprijateljski raspoložena prema Austriji i da bi, zbog toga, prema njoj trebalo primeniti strogi postupak.

"Izveštaj je bio samo za Vrhovnu komandu, naglašava Kraus ali je napravljena greška pa je u celosti dostavljen predsedniku Ministarskog saveta. To je izazvalo razdra-žen, oštar i očigledno od dr Žolgera sastavljen ili inspirisan odgovor koji je sve pobijao ili sve kao bezazleno prikazivao; Žolger je čak išao tako daleko da nije priznavao da dugogodišnji i od vlade često potvrđivani načelnik glavnog po krajinskog grada Ljubljane, Hribar, koga je izveštaj najviše teretio, pripada inteligenciji..."

Uskoro se, po rečima Krausa, panslavizam pridružio iredentizmu. Ruski uticaj se proširio na sve Slovene u Monarhiji, posebno na one sa istom ispovešću - Srbe i Rusine. Samo su Poljaci ostali po strani, "no oni su zato sanjali o ponovnom vaskrsu Poljske, naravno na račun Austrije".

I tako, u uslovima opšte netrpeljivosti i sukoba svih sa svima, ni vojska Dvojne Monarhije nije mogla ostati po strani. "Jedino je još u vojsci" kaže Kraus, "nemački bio zakonom propisani službeni jezik". Samo je još vojska oličavala jedinstvenost Monarhije, samo je ona bila relativno zdrava. Stoga je trebalo i nju razoriti. U tom cilju počeli su Česi da sprovode mržnju prema vojsci i disciplini. Dejstvo pobunjeničkog rada u narodu trebalo je da se prenese na moralnu snagu vojske, na njen oficirski kor. Rezervni oficiri su bili naročito podbunjeni, ali se podbunjivanje osećalo i u aktivnom oficirskom koru, jer je veliki broj aktivnih oficira prolazio kroz nacionalne škole."

I tu se za pisca knjige "Uzroci našeg poraza", austrijskog pešadijskog generala Alfreda Krausa, krug zatvara. Razaranjem vojske podriveni su i poslednji temelji mnogonacionalne srednjoevropske carevine. Poraz u ratu i raspad države bile su neminovne posledice jedne tako loše vođene politike.

Sve ovo o čemu je pisao general Kraus događalo se u prvim decenijama dvadesetog veka. Na iskraju istog stoleća, upozorenje pukovnika Lazarevića, pisca predgovora za srpsko izdanje ove knjige, o Krausovom poučnom štivu za vojskovođe i državnike, ne gubi ništa u aktuelnosti. Oni koji su stvarali Jugoslaviju i koji su se u dva potonja rata borili da je sačuvaju, kao da nisu pročitali ili nisu razumeli Krausa. Bolje od njih istorijske događaje shvatili su potomci onih koji su rasturili Austro-Ugarsku i, reklo bi se, po istom modelu rasturili su svoju novu zajedničku mnogonacionalnu državu. Srbima, vraćenim na pozicije nacionalne, državne i regio-nalne izdeljenosti s početka ovog veka, ostaje za utehu sentimentalno prisećanje na pohvalu srpskom vojniku izre-čenu od strane ljutog, ali poštovanja dostojnog protivnika.

SLOVENAČKI VETROVI

Zilska dolina u Koruškoj nastanjena je Slovencima i Nemcima koji su vazda živeli u prijateljstvu, dok slovenski buntovnici - sveštenici i državni tužioci - nisu došli u zemlju. Oni su postigli da su svi javni natpisi još pre rata bili slovenizovani. Za vreme rata - 1915. ili 1916. - podnele su oštine Zilske doline molbu Koruškoj zemaljskoj vladi da se ponovo uspostavi ranije stanje. Rečeno je da svi Slovenci znaju nemački, ali da ne znaju novi slovenački književni jezik, pa su opštine zato tražile nemačke natpise. Predstavku je potpisao i jedan sveštenik, Čeh, koji je bio poznat kao nacionalni podbunjivač. Na pitanje njegovog starešine, otkuda baš to da on potpiše tu predstavku, on je, smejući se, odgovorio: "Pa, gospodine barone, sad duva drugi vetar."

Trebalo je da vlada uhvati taj vetar i da njime dalje duva punim obrazima, pa bi položaj monarhije bio daleko bolji.