RIMSKA FIGURINA HRTA-ROMAN GREYHOUND FIGURINE

Roman figurines, dog, greyhound, 2-4. century AD, on sale!

Римска фигурина пса,хрт,  2-4.  век наше ере,на продају!

ANTICKI GRCKI PECAT-ANCIENT GREECE SEAL

Seal with three faces goddess Hecate, Demeter and Persephone, Zeus above the display, and on both sides by a water snake, Greece 5-6th century BC, UNICUM On sale!


Pecat sa tri lica boginja Hekate,Persefone i Demetre,iznad je prikaz Zevsa, a sa obe strane po jedna vodena zmija,Grcka 5-6.vek pne,unicum!Na prodaju!

Elektronske knjige o poreklu stanovnistva, I deo, CRNA GORA

Digitalizovane elektronske knjige o poreklu stanovnistva Srbije,Crne Gore,Makedonije,Hrvatske i BiH.

I deo:

CRNA GORA

klik na naslov knjige

Sime Ljubic-Skadarski zemljisnik od 1416.godine

Mitar Pesikan-Zetsko-humsko-raska imena na pocetku turskog doba

Petar Mrkonjic-Srednmje Polimlje i Potarje

Zarko Scepanovic-Srednje Polimlje i Potarje

Mirko Barjaktarovic-Etnicki razvitak gornjeg Polimlja

Мирко Барјактаровић – Етнички развитак Горњег Полимља

Mileta Vojinovic-Pljevljanski kraj-proslost i poreklo stanovnistva

Andrija Jovicevic-Malesija 

Andrija Luburic-Drobnjaci,pleme u Hercegovini

Jovan Vukmanovic-Etnicki procesi i sastav danasnjeg stanovnistva u Starom Baru

Jovan Vukmanovic-Etnicki procesi i sastav danasnjeg stanovnistva u Ulcinju

Branislav Djurdjev-Postanak i razvitak brdskih,crnogorskih i hercegovackih plemena

Milisav Lutovac-Srbljaci u Gornjem Polimlju

Persida Tomic-Vracani

Milisav Lutovac-Bihor i Korita

Petar Sobajic-Bjelopavlici i Pjesivci

Petar Sobajic-Niksic

Savo Nakicenovic-Boka

Stojan Karadzic i Vuk Sibalic-Drobnjak

Svetozar Tomic - Drobnjak

Pavle Radusinovic-Stanovnistvo i naselja zetske ravnice od najstarijeg do najnovijeg doba,porijeklo naselja i stanovnistva,opsti dio

Pavle Radusinovic-stanovnistvo i naselja zetske ravnice od najstarijeg do najnovijeg doba,porijeklo naselja i stanovnistva

SPISAK ISELJENIKA U ARGENTINU

Na ovom argentinskom sajtu mozete pronaci mnoga srpska i hrvatska prezimena useljenika u Argentinu tokom proteklih decenija,a i vekova.

klik na:
www.immigration-records.com.ar

Илија Николић

Бугари грађани Земуна у другој половини XVIII века

Из протокола (матичних књига) Српске православне цркве Св. Николаја (1716-1781)

Балканите. Ние сред другите и те сред нас Юбилеен сборник в чест на 70-годишнината на проф. Илия Конев, доктор на филологическите науки, София 1988, стр. 280-300.

Старо, утврђено насеље на десној обали Дунава према Београду, Земун је с брегом Гардошем имао дугу и бурну историју. У XV веку био је под влашћу српског деспота Ђурђа Бранковића, а од 1521. до 1717. у турским рукама, када је одлукама Пожаревачког мира 1718. припао Аустрији и у њој остао до 1918; ослобођен српском војском ушао је потом у састав Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.

У XVIII веку био је граничарско место (1718-1751), затим варош с магистратом (1751-1881) и краљевска слободна варош (1881-1918). Спаљиван и порушен у аустријско-турском рату, ушав у састав аустријске царевине, повратком одбеглог становништва и досељавањем новог он се постепено обнављао да би се средином XVIII века нагло развио у истина пограничну, али добро насељену варош. Налазећи се на обали Дунава, велике пловне реке и ушћа Саве у Дунав, у непосредној близини Београда, Земун је представљао важну гео-стратешку, политичку и привредну зону протока људи и роба Истока и Запада.

Развијен трговачки град, Земун је тада био опасан одбрамбеним линијама, опкопима, шанчевима, ограђен једноредним палисадама с бројним капијама на којима је наоружана стража дању и ноћу проверавала улаз и излаз из града. У сувоземном, северо-западном и западном делу палисада три такве капије: бежанијска (код Тошиног бунара), добановачка и петроварадинска прихватале су проток људи и роба за Земун и из њега; док се на северо-источној и јужној страни на десној обали Дунава, кроз више капија палисада одвијао знатно живљи, разноврснији и богатији промет роба и људи пристиглих скелом преко Саве из Београда или Дунавом у Земун или одлазећих из њег Једна од главних,.рибарска капија, до 50-тих година XVIII века водила је у Главну улицу, која је, пролазећи, за оно време поред велике Кара-матине куће имала назив Караматина улица (данас улица Матије Гупца), пружајући се даље у правцу излазне петроварадинске и добановачке капије. Данашња Главна улица од Мухара на југ према Београду просечена је доцније. Друга капија са Дунава била је соларска трећа бродарска, и четврта београдска, која се својим изласком граничила с контумацом и парлаторијом, од Земуна зидом одвојеним и изолованим земљишним комплексом, основаним још 1730. г., главном санитарно-војнополицијском станицом на граници према Турској и Београду, кроз чију су капију пролазили и у њој, у карантину од 7 до 52 дана, задржавали се сви људи, стока и сва роба ради дезинфиковања, прегледа и лечења оболелих од куге и других заразних болести, које су долазећи са афро-азијских континената годинама харале балканским земљама. Благодарећи ригорозним мерама аустријских власти у контумацу и изван њега спречен је у извесној мери продор кужних епидемија у јужним, граничним деловима Аустрије, тиме и Земуна, који се посебно бранио и одбранио у другој половини XVIII века.

У управном систему Аустрије, као војни комунитет (1717-1881), Земун је био варош с магистратом и градоначелником. Поред установе Контумаца с парлаторијом (1730), у њему су у зградама биле смештене и радиле: Војна команда (почев од око 1740), Касарна с војском (око 1745), Бродарски уред (око 1845),Магистрат (1723, 1755), Градска болница (1774, 1780), Пошта (око 1780), Царинарница и Солара (1781), Прва земунска апотека ("Код златноглава") (1759),Православно гробље око цркве Св. Николаја (1775), основне школе: немачка (1759), српска (1745, 1786), јеврејска (1755), грчка (1794) и српска основна школа у Горњој Вароши (1799). Било је ту и више цркава: Католичка црква Блажене Девице Марије (1795), контумашка црква Св. Рока (1765 и 1836), Жупски уред(1787), јеврејска синагога, и три православни цркве: Св. Николаја (1745), Рождества Св. Богородице (1783), контумашка црква-капела Св. Архангела Гаврила(1740 и 1786) и једна грчка православна црква (1783).

Становништво Земуна различитих народности и вероисповести живело је тада интензивним животом. Главно занимање било му је трговина. Споразумевајући се на више језика: српском, грчком, јеврејском, немачком, влашком, турском и другим, продавала се и куповала на пијацама разноврсна роба широке потрошње, довожена сувоземним путевима са севера, скелом преко Саве из Турске и Београда, затим лађама, бродовима и другим пловним објектима Дунавом од Беча и Пеште, преко Петроварадина до Земуна а одатле пут Ђердапа до Црног мора и обратно. Роба је пристизала Дунавом са севера, прихватана је у Земуну, претоваривана из великих бродова у мање, лађе, затим Савом, вођена људском или коњском вучом са обале кретала воденим путем до Сиска и даље према Трсту и Италији. За робу долазећу из Турске, због честих епидемија куге, којаје харала и претила да пређе у Земун и Аустрију обавезнаје била ригорозна санитарно-полицијска контрола у контумацу, која, зависно од степена опасности од куге могла дуго трајати. Тек после издржаног карантина роба, стока и путници приспели из Турске, могли су ући у Земун, боравити у њему или путовати даље на север или исток. Поред трговине, грађани Земуна контрибуенти (обични) и повлашћени занимали су се: земљорадњом, сточарством, виноградарством, рибарством и занатством. Производе су продавали на пијацама или у својим занатским радњама. Обала Дунава крај Земуна често је била пуна трговачких бродова под заставама разних земаља, такође лађа и рибарских чамаца. Због истовара, претовара и утовара терета власници његови одседали су по више дана у граду, ноћили у свратиштима, конацима, крчмама, кафанама и гостионицама, којих је на пример 1798. било 53 на броју. Кафане су носиле интересантне називе: Бели лабуд (11755), Дивљи човек (1784, 1794), Црни орао (1790), Три круне(1793), Седем курфирста (1793), Златни зец (1794), Црни во (1794), Црвени рак (1796), Бели коњић (1796), Зелени венац (1798). У њима су грађане и путнике намернике у вечерњим часовима забављали музиканти и певачице из града, али из Петроварадина, Новог Сада, Беча и Пеште. Вода се захватала и пила из бројних бунара; вино се точило из буради и крчмило по кафанама и приватним кућама.

Посматран са Гардоша Земун је и тада био ишаран изомљеним крововима тек подигнутих кућа, приземних или на спрат, с пространим двориштима утонулим у зеленило. Старо градско језгро имало је своју Главну улицу, најпре Караматину (до 1753), потом ону којаје и данас, калдрмисану, често обнављану, и приличан број попречних, прашњавих, после кише и блатњавих улица и уличица. Поменимо неке: Николајевска (данас Његошева), Дунавска (Матије Гупца), Рибарска(Фрушкогорска), Касарнска (Триглавска), Шпитаљска (Угриновачка), Господска (Лењинова), Магистратска (Косовска), Дуга улица (Дубровачка), Маријина(Гундулићева), Соларског уреда (Змај Јовина), Савска, Бежанијска и Београдска. Земун се убрзано подизао и изван старог језгра. Појавила су се нова насеља на Гардошу и Ћуковцу, а новоподигнута Горња Варош могла је имати и до 200 кућа, с којом занатском радњом и једном основном школом (1799). Бежанијска коса била је обрадиво земљиште с мноштвом родних винограда, који су полако али сигурно уступали свој простор новом насељу старога Земуна.

У саопштењу под горњим насловом покушаћемо да прикажемо, истина делимично, живот оних Бугара који су разним поводом, најчешће у потрази трбухом за крухом долазили у овај град, трајно остали у њему и као аустриски држављани живели, множили се и умирали у њему.

Бројни аутори врсних радова о историјској прошлости Земуна једва и да помињу постојање Бугара-житеља Земуна у другој половини XVIII века. Један од њих, Миодраг Дабижић, приложио је у једном свом раду табелу:

"Број становника у другој половини XVIII века", коју доносимо:

Вероисповест	1755	1777	1787	1799	1801
Православни	1900	3114	3485	5326	5586
Римокатолици	600	756	896	1215	1289
Јевреји	76	47	86	159	151
Евангелици	-	-	1	24	-
Остали	124	1	-	-	22
СВЕГА	2700	3918	4468	6721	7028

Напомена: у остале треба урачунати и мали број турских поданика, првенствено муслимана, који су посебно евидентирани.

Из ове табеле се види да је број становника слободног комунитета Земуна имао највише православних, претежно Срба, затим православних Грка, римокатолика (највише немачке народности), Јевреја и осталих напр. Турака. Православни Бугари се не помињу.

Уважени бугарски историчар Веселина Димова објавилаје 1974. г. значајну студију о Земуну као једном од српских центара балканског издаваштва у време препорода XIX века. Дотичући се и XVIII века, навела је уопштени податак угледног бугарског научника Ивана Шишманова да су за време Турака бугарски трговци насељавали многе европске градове, међу којима и Земун, и износи претпоставку да није искључена присутност бугарских трговаца и занатлија заувек настањених у Земуну, па наставља:

"Еднаквите славянски имена и езиковата близост със сръбското население, както и духовната общност с гръцката и сръбската православна църква обясняват защо тяхното съществуване остава незарегистрирано или погрешно причислено." Управо наведена мисао инспирисала је аутора ових редова да приступи проблему проучавања Бугара као могућих грађана Земуна у XVIII веку.

Главни извори истраживања били су ми протоколи матичних књига рођених и крштених, венчаних и умрлих грађана земунских православних делом и католичких цркава, посебно најстарије српске православне цркве Св. Николаја (подигнуте 1725 на темељима још старије цркве), сачувани, на жалост, тек од 1761. године па надаље, затим Архив земунског магистрата (1761-1780), који има 35 кутија регеста-листића, грађе и саму грађу, затим грађа објављена из његових фондова, те штампани радови више аутора са земунском тематиком из XVIII в.

За ову прилику обрадили смо податке једино из протокола матичних књига Св. Николајевске цркве за период од двадесет година (1761-1781) из простог разлога што смо податке о Бугарима нашли једино у тим годинама. Због даљег, немарног, непотупног вођења евиденције у протоколима од стране свештеника-пароха ове цркве временски период до краја XVIII века и даље нисмо могли истражити темељно, што нас наводи на помисао да је у том периоду, као и оном пре1761., вероватно почев од 1730. могло бити и више Бугара грађана Земуна.

Живот православних житеља овога града, тиме и Бугара у двадесет година које проучавамо имао је своје верско и народносно упориште у Св. Николајевској цркви, доцније и цркви Св. Богородице, те црквеној општини око које су се разним поводом окупљали и организовали. У Св. Николајевској цркви су се тек рођени Бугари крштавали, стасали младићи и девојке венчавали и старији Бугари, чинодејствима земунских свештеника-пароха опојали, потом сахрањивали. Поред саме цркве, у посебним зградама обављале су своју основну делатност Православна основна школа, затим Болница са 4 повећа одељења а ту око цркве било је и Гробље у које су се сахрањивали махом заслужни Земунци, међу којима и Бугари. Већина земунских грађана сахрањивана је на Општем православном гробљу и католичком, повише Гардоша, а било је гробаља и других вероисповести.

Протоколи матичних књига рођених и крштених, венчаних и умрлих Св. Николајевске цркве (1761-1781) документовано нам пружају податке о Бугарима грађанима и контрибуентима. Свештеници-пароси и намесници ове цркве појединачно су уписивали у ова три протокола имена свих житеља Земуна кад год би који од њих био крштен, венчан или преминуо. Сваки протокол састојао се од књига великог формата штампаних у Бечу, с обрасцима на црквено-словенском језику у које је месни парох те цркве, по службеној дужности, по казивању заинтересованог грађанина мастилом уносио одговарајуће податке. Једна од тих рубрика била је: "Одакле је дотични родом и које је народности". Помно пратећи и ту рубрику, уочили смо да је у Земуну живело православно становништво: Срба, Грка, Цинцара, Влаха, Македонаца и Бугара. Једна једина писана реч саопштена у више варијаната доминирала је у тој рубрици, што се тиче Бугара у Земуну. Била је то реч која је одређивала народносну припадност лица која се саопштавала пароху. Та реч је била: Болг., Болгар, Болгарин, Болгарииа и ту и тамо њена ближа одређења: родом из Пловдива, Видина, Враца, Софије, Разлога, Рушчука, Карлова и Катранице.

За двадесет наведених година уредно вођене евиденције у протоколима матичних књига Св. Николајевске цркве у Земуну било је крштено 46-оро деце, од којих 17 мушких и 29 женских, чији су очеви били уписани да су Бугари, а мајке Бугарке или пак Српкиње: из Земуна, Београда, Бешке, Бежаније, Вршца, Косова, Мачве, Сурчина, Шаренца и Шумадије. Кумови на крштењу и воспријемници, најчешће су били Бугари, али и Срби: из Земуна, Блаца, Ниша, Омољице, Петровчића и Пореча, те они: из Видина, Едренопоља, Катранице, Ловеча Сечисте и Софије. Крштење се обављало у крстионици цркве сходно прописима убрзо по рођењу, али и по народном веровању да некрштену децу треба што пре крстити те их на тај начин сачувати од дејства нечистих сила. Чин крштења обављали су земунски пароси на чијој су парохији Бугари живели. На челу с архијерејским намесником Симеоном Марковићем (1761-1778) били су то свештеници: Давид Георгиевич (1761-1780), Јован Врстич (1761-1797), Атанасије Партовачки (1762), Теодор Стериевич (1763), Андреи Попович (1765-1788), Јован Достич (1765), Јован Крстич (1765), Совир Георгиевич (1766), Лазар Михаилович (1772-1778), Јелисийе Петрович (1767-1775), и пароси: батајничке цркве јереј Павле (1762), голубиначке цркве Пантелеимон (1762) и угриновачке цркве Кирил Петрович (1767). Бројност крштења деце бугарских породица кретала се по годинама: 1761 - њих 6-оро; 1762-4; 1763-7; 1765-1; 1766-4; 1767-2; 1768-1; 1774-3; 1775-4; 1776-2; 1777-5; 1778-2; 1779-1; 1780 - 4; свега-46.

Имена крштене бугарске деце била су: за мушку децу: Антоний, Георгий, Димитрий, Живан, Йоан, Йоаким, Козма, Лазар, Николай, Петар, Симеон, Стефан, Тома, Тихон, Хром; за женску децу: Анна, Аннастасийа, Дафина, Екатерина, Ефтимийа, Ирина, Йелена, Йелисавета, Йулийана, Кумрийа, Марийа, Марта, Софийа, Стана, Сусана и Теодосийа.

Венчање, један од најважних и најсвечанијих тренутака у животу супружника земунских грађана, те и Бугара нашло је свој одраз у протоколима матичних књига Св. Николајевске цркве уписаним подацима Бугара, који су се женили Српкињама из Земуна, али и оних из Батајнице, Карловаца, Ресника и Сланкамена. Венчаних кумова било је међу житељима Земуна, али и оним родом из Београда, Букурешта, Војке, Катранице, Москопоља, Софије и Сланкамена. Свештеници ове цркве ревносно су чинодејствовали. На тај начин у времену од 1761-1781. склопљено је у Земуну 11 бракова Бугара и 7 бракова Срба на којима су кумовали Бугари. По годинама то је изгледало овако: 1762-5; 1763-2; 1767-1; 1776-1; 1779-1; 1791 -1; свега-11.

Смрт, неумитна за све, није мимоилазила ни Бугаре житеље Земуна у другој половини XVIII века. За двадесет наведених година било је 38 умирања, углавном старијих лица. Истина умрло је и 12-оро младих (8 младића и 4 девојке). Узроци смрти нису били забележени. Сваки од покојника био је за живота исповедан, и миропомазан; а по смрти, при церемонији погреба опојан од стране једног или више свештеника ове цркве. Умрли су сахрањивани највише на Општем гробљу на Гардошу; једино је, не знамо из којих разлога, може бити оболела од куге или била самоубица, 30.XII.1763, мати Пасха бојаџије сахрањена била "во гробие между палисатми". Мали број бугара грађана Земуна, вероватно угледних, било је свечано сахрањивано у Гробљу око саме цркве Св. Николаја. На тим сахранама, у присуству ожалошћене породице и бројних грађана чинодејствовао је понекад и намесник, прота са више земунских свештеника. У протоколима умрлих било би тада обично забележено: сахрањен бист "во гробие при цркви, чрезъ насъ сящениковъ и пароховъ земунскихъ". На тај начин, види се из протокола, сахрањени су били земунски Бугари: Јанча Катраничанин, родом из болгарске (17.Ш.1761), Доща, отац Филипа Таше (21.IV.1761), Неделко звонар(30. V. 1761), Петар, младенец Пасхе бојаџије (3. IX. 1765), Марија, младенеца Данила Таше (20.ХII.1766), Милош Йованович (14.V.1767), Петар Йоаннов(27.VII.1767), сродник Христа Соларова (29.I.1771), Николай Пумпал (13.IV.1771) Димитрий Островалиа (5.IV.1771), Петар Дунђер (30.IV.1771) Антоний Мартинов (22. VII.1772).

Бележимо и да је Христифор Стоианович, родом из Пазаржика 8. II.1773. умро у земунском Контумацу и сутрадан сахрањен био на Општем земунском гробљу, а Георгий Бошкович, родом из Софије, умро је 17. II.1785. у земунском Шпитаљу (болници) и сутрадан такође сахрањен на Општем гробљу.

Бугари грађани Земуна занимали су се тада: земљорадњом, сточарством, виноградарством, рибарством, особито трговином и многим занимањима и занатима, али их је било врло мало у по једној њиховој врсти.

Установили смо тако да је било следећих врста заната и занатлија :бакала два: Константин (1762), Петко Стаин (1755); баштована два: Јован (1778), Христо (1762); бербера три: Георги, син Пасха бојаџије (1775), Јован (1773), Стонко Чомаков (1767); бојаџија један: Пасхо (1775); бостанџија један: Павел (1763);гостионичар један: Димо Болгарин (1785); дунгерина четири: Вучко (1772), Матеј (1765), Петар (1762), Стојан (1772);екмеџије два: Јован (1763), Христо (1764);емерџија један: Стефан (1762); звонар један: Неделко (1761) -, капамаџија један: Павел (1765); касапина три: Дамјан (1762), Димитриј Димчоглиј (1762), Милош (1762), ковач један: Георги (1775);лађара два: Димитриј (1863), Јанко (1768); пекар црног хлеба један: Теодор Георгиев (1761); ракиџија један: Јосиф (1777); сакаџија један: Димитриј (1763); саханџија један: Георги (1798); седлар један: Георгиј (1761); солара два: Георги (1777), Георги Христо ((1783); терзије два: Георги (1762), Павел (1763); трговца два: Мануил Панајот (1787), Димитрије Димчогли (1762), а има их и више; тутунџија један: Теодор (1763), симикџија један: Христо (1765), ћаиџија један: Панајот (1778), ћурчије два: Вујица (1763), Јања ћурчибаша (1762),учитељ један: Петар Георгиев (1800), хлебар један: Петко (1761); чизмаџија један: Стојан (1774) и чобанин један: Јован (1764).

Још не знамо тачно где су ти Бугари живели по кућама у Земуну; за једног богатог касапина, сапунџије, доцније и угледног земунског трговца Димитрија Димчоглија установили смо да је живео у својој кући у Дунавској (Караматиној) улици и да је више пута кажњаван од стране земунског магистрата због недозвољеног клања стоке на улици, продаји меса по вишој цени од дозвољене и слично. Не знамо ни у којим су улицама биле њихове занатске радње. Даља истраживања нарочито Архива Земунског магистрата у Историјском архиву Београда, надамо се, пружиће нам потпунија обавештења о односу на српско становништво, релативно малом броју Бугара грађана Земуна у другој половини XVIII века.

I. Скраћенице и извори

ИАБ, ЗМ = Историјски архив Београда, Земунски магистрат (1761-1800),

ИАБ, ЗМ, Протоколи I = Протоколи матичних књига рођених и крштених Цркве Св. Николаја, Земун (1761-1800).

ИАБ, ЗМ, Протоколи 1а = Протоколи матичних књига рођених и крштених цркве Рождества Св. Богородице, Земун (1761-1800).

ИАБ, ЗМ, Протоколи II = Протоколи матичних књига венчаних цркве Св. Николаја (1761-1800).

ИАБ, ЗМ, Протоколи III = Протоколи матичних књига умрлих цркве Св. Николаја (1761-1800).

ИАБ, ЗМ, Протоколи III а = Протоколи матичних књига умрлих цркве Рождества Богородице, Земун (1761-1800).

II. Литература

1.М.А.Д а б и ж и ћ. Земунско гробље на брегу Гардошу. Годишњак града Београда, књ.ХХШ, 1976, с.59-81 и посебни отисак.

2. М. А. Д а б и ж и ћ. Земунско школство с нарочитим освртом на развој Основне школе "Светозар Милетић" 1728-1918. - Основна школа "Светозар Милетић" 1728-1979. Земун, 1979, с.144, Рад је на с. 11-44.- Споменица.

3. М. А. Д а б и ж и ћ. Први хоспитали и рад Градске болнице у Земуну од 1784 до 1941 године. (Споменица) 200 година Земунске болнице 1784-1984. Издаје Клиничко-болнички центар Земун. Београд, 1985. Бел. 8. Латиницом. с.1-6.

4. М. А. Д а б и ж и ћ. Прилог историји земунских школа од треће деценије XVIII столећа до 1918 године. Годишњак града Београда.ХХVI, 1979, с. 69-89.

5. М. А. Д а б и ж и ћ. Жељко Шкаламера: Старо језгро Земуна. - Историјска урбана целина. Земун, 1967, с.19, 12 с. - фотографија. Поводом истоимене изложбе.

6. М. А. Д а б и ж и ћ. Школовање ученика у привреди у XVIII и XIX веку и оснивање првих наших стручних школа 1885 и 1887 године. Годишњак града Београда, XXXVI, 1989, с. 123-147.

7. В. Д и м о в а. Земун един от сръбските центрове на балканско книгопечатане през Възраждането. Балкански културни и литературни връзки.- Студија балканика, 8,1974, с.153-190.

8. Енциклопедија Југославије. Земун, књ. 8. Србија. -Ж. Загреб, 1971,19/1, с. 621-622. Бел. 8. Лат.

9. Т. Ж. И л и ћ. Београд и Земун као чвориште пловне мреже Панонске низије од 1740 до 1820 године.- В: Зборник радова: "Пловидба на Дунаву и његовим притокама кроз векове". Издаје САНУ, Научни скупови, књ.ХV Одељење историјских наука, књ.3. Београд, 1983, с.413-435.

10. Т. Ж. И л и ћ. Заштита Земуна од куге у Београду од пре двеста и више година (1771).-Архив за историју здравствене културе Србије. Београд, 1975, год.III, св.3, с. 21-26.

11. Т. Ж. И л и ћ. Привредне и друштвене прилике у Земуну (1770-1820), Споменица Земунске библиотеке (1825-1965). Земун, 1966, с.13-22.

12. В. М а р к о в и ћ. Православна црква Св. Архангела Гаврила Земун 1786-1986. Земун, 1986, с.13.

13. П. Ст. М а р к о в и ћ. Земун од најстарији времена па до данас. Земун, 1896, VII+7, 145.

14. М. М и ћ и ћ. Земунске апотеке од 1759 до 1949 године. Акта хисторика медицине, стоматологије, фармације и ветерине. Београд, 1980, год.ХХ, св.III, с.4956.

15. Ј. П а в л о в и ћ. Превентивне мере и сузбијање заразних болести у Срба на територији Војне границе у XVIII и почетку XIX века. Акта хисторика медицине... 1986, год.ХХI, св.1, с.175-189.

16. Д. П о п о в и ћ. Земун. Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка. I, с.633.

17. Ст. Р а д о в а н о в и ћ.Из културне историје Земуна. Земун, 1970, с.220+У1.

18. Л. Ђ е л а п. Емигрирање београдских становника у Земун после поновних прелазака Београдаподтурскувласту ХVШ и XIX столећу.- Годишњак Музеја града Београда IV, 1957, с. 107-110.

19. Л. Ђ е л а п. Земунски војни комунитет (1717-1881),- Споменик. СХVII. Одељење друштвених наука, н.с.19, Београд, 1967,106 с.

20. Л. Ђ е л а п. Колонизација Немаца у данашњој Војводини 1790-1792. Зборник за друштвене науке, св.32-33.

21. Л. Ђ е л а п. Постанак Франценстала као ратарског насеља у Земуну. Задружни архив 7, Н. Сад, 1959, с.165-172.

22. Л. Ђ е л а п. Прилог грађи за историју еснафа у Земуну у XVIII веку.Годишњак града Београда, књ.V 1958, с.77-93.

23. Л. Ђ е л а п. Српска школа у Земуну у XVIII столећу.- Годишњак Музеја града Београда, књ.II, 1955, с.117-122.

Vasojevićki Zakon u 12 točaka

Istorijat izdavanja

Od davnina je u Vasojevićima postojao običajni zakonik. Uz dodatke, usvojila ga je Sveopšta narodna skupština Vasojevića, krajem 1829. ili u prvoj polovini 1830, a potvrdio iguman manastira Đurđevi Stupovi, Mojsije Zečević, koji je skup i sazvao. Vasojevićki Zakon u 12 točaka objavila je, 1929. godine, Srpska kraljevska akademija u Beogradu sa komentarima dr. Ilije Jelića. Elektronsku verziju izdanja SKA objavio je istorijski magazin Srpsko nasleđe (dio prvi, dio drugi) . Vasojevićki Zakon u 12 točaka publikovali su i g-din Rajko Babović, 1990. godine i izdavačka kuća Stupovi iz Andrijevice 1997. godine. 

Ovo elektronsko izdanje po blagoslovu Mitropolita Crnogorsko-primorskog Amfilohija objavljuju Projekat Rastko Cetinje i Srpska zemlja Crna Gora.

---

Vasojevićki Zakon u 12 točaka

TOČKA PRVA

1. Da se bespogovorno umire sva bratstva vasojevička i srbljačka. Ko ne bude oldžija, da bude nagondžija.

2. Da muška glava bude trista groša, a ženska trista jedan.

TOČKA DRUGA

3. Nove džamije da se ne grade, a stare da se zabatale.

4. Poturčenjake niko da ne ubija, no da se ostavi svakome bratstvu da svoje vrne u prađedovsku vjeru. Ako poturice ne budu oldžije, da budu nagondžije, a ćoteci što ko ponese.

5. Ko se podanas poturči i lažnu vjeru primi, da se za Turčina drži.

TOČKA TREĆA

6. Ko ne priteče u pomoć kad dušmani udare na graničare, da nema nikakva dijela u plijenu i da se od njega niko ne ženi niti mu đevojku daje.

7. Ko ubije ili plijeni Kolašinca bez znanja Slatinjana kad ovi drže vjeru s Kolašinom gradom, da Slatinjanima duguje krv.

TOČKA ČETVRTA

8. Ko srpsko ukrade pa se ufati, da plati duplo i kmetovima ručak. Ako se ne ufati, da mu je aram.

9. Ko tursko ukrade, da mu je alal.

TOČKA PETA

10. Ko u kući kačkine drži, da im je drug.

TOČKA ŠESTA

11. Koji Branković dušmanima javi što glavari i narod zbore, da se obestrvi on i svako njegov na vječni vijek i amin.

12. Ko svoje glavare preskoči i od tuđina pravicu traži, da je kriv.

13. Ko podanas ode veziru u Skadar, da se k nama više ne vrće, a ako se vrne, da se turi pod tomruke, pa ako se pokaje, da se pusti, a ako ne pokaje, da se obestrvi.

TOČKA SEDMA

14. Karvan niko da ne dira, no neka ide kud ga put vodi. Ako česovu štetu učini da odmah i bespogovorno plati; ako to neće, da mu poharani zadrži konje i tovar dokle kmet dođe i da bude kako kmet reče. Ako kmet u selu nije, da presudi prvi pošten čovjek koji se u blizini nađe.

TOČKA OSMA

15. Duhovnici kad u boj idu, da obritve bradu i da nose naške haljine; ako to neće, da im glavari džebanu ne daju.

16. Bog je stvorio ženu, a ne Satana, i to tako da ostane navijek amin. Ko protivno govorio, da je proklet: na ovome svijetu neimao anđela-čuvara, a na onome ne vidio raja, već mu duša vječito u paklu bila i ispaštala njegove muke.

17. Duhovnici da se ostave žena, a koji se kurvarom obrete, i to se načisto dokaže, da se uštroji i od sveštenodejstva odluči.

TOČKA DEVETA

18. Turci da klanjaju na svoju zemlju. Ko ih ufati da to rade na njegovu zemlju, da je vlastan motkom ih oćerati, a ćoteci što ko ponese.

19. Hrišćani su voljni i na Spasovdan zabosti krstove i na nehrišćanske zemlje koje okružuju njihova imanja. Nehrišćani mogu te krstove ukloniti sa svojih bašta tek sjutradan po Spasovudne, a nikako prije. Ko protivno učini, da plati selu štetu i ručak kmetu.

20. Ko se podanas ufati da vještice fata, da se turi pod tomruke za petnaest dana. Ako bi bilo česove štete da i to plati.

21. Ko kopile u vodu udavi, da se pod gomilu turi.

22. Ko se ufati da radi u zavjetne dane, da mu se sve pokvari i nečastivom preda što tih dana uradi, a kmetovima obaška ručak.

23. Koji kovač ne udari na Božić prije sunca čekićem u nakovanju, pa se to načisto dokaže, da mu se prelomi čekić i nakovanj, a on i svako njegov obestrvi.

TOČKA DESETA

24. Ko svoju kuću i porodicu zabatali da se liši svake vojničke časti.

TOČKA JEDANAESTA

25. Da danka drugog nema osim vojvodske akče

26. Da vojvodska akča bude po dva groša s dima na dim.

TOČKA DVANAESTA

27. Da se Vasojevićko drži od Nožice do Lješnice, od Bjelasice do na vrh Ržnice, i Brezojevica crkva, koja cvili među turskim gradovima kao ljuta guja među ognjevima.

Како се Диоклеја називала у Позном средњем веку

Др Ђорђе Јанковић

Од доба Немање и његових синова забележени су српски називи „Дукље“. На латинском натпису са цркве Светог Луке у Котору, Вукан је краљ „… Dioclie, Dalmatie, Tribunie, Toplize et Cosne.“ По Стефану Првовенчаном, Немања је повратио отачаство Диоклитију и Далмацију, где су Грци држали градове Дањ, Сардоник, Дриваст, Росаф звани Скадар, Свач, Улцињ, Бар, Котор (1988: 73). Мало даље постаје јасно да заправо ти градови сачињавају Далмацију; краљ Стефан Првовенчани спомиње Диоклитију и далматинску страну као отачаство Немањино а уједно и Скадар („острво“) који припада Далмацији, односно који се није налазио у Диоклитији (1988: 93). Дакле, под Далмацијом Стефан Првовенчани подразумева управо горе наведене приморске градове. У Жичкој повељи Стефан Првовенчани је краљ „све српске земље, Диоклитије и Травуније и Далмације и Захумља“ (1988: 109), као и у повељи манастиру Пресвете Богородице на Мљету, где се потписује као „краљ све српске земље и Диоклитије и Далмације и Травуније и Хумске земље“ и „самодржац све српске земље и поморске“ (1988: 117–118). Свети Сава пише да Немања, „пошто подиже пропалу своју дедовину, придоби од приморске земље Зету с градовима, од Рабна Пилота оба, а од грчке земље Патково, Хвосно све и Подримље, Кострац, Дршковину, Ситницу, Лаб и Липљан, Дубочицу, Реке, Ушку и Поморавље, Загрлату, Левче, Белицу.“ (1924: 3–4). Ту је очигледно да под „грчком земљом“ треба подразумевати Византију, под „Рабном“ Арбанију односно Арбанасе, а под „приморском земљом„ би требало, несумњиво, подразумевати Далмацију, односно некадашње приморске поседе краљева Михаила, Бодина и њихових наследника, међу којима су били приморски градови, Зета, Конавље, Захумље и Неретва. Потом Свети Сава понавља да је Немања рођен у Зети на Рибници (1924: 24). Свети Сава је и новоуспостављену епископију назвао „Зетском“.

За Доментијана, писца житија Светог Саве, Немања влада „... свом српском и поморском земљом, и Диоклитијом и Далмацијом и Травунијом, ...“ (1988: 55). Затим наводи да је Свети Сава постављен за „архиепископа свима српским и поморским земљама, ...“ (1988, 136) а потом тражи сагласност од папе за крунисање Стефана Првовенчаног „по првом отачаству краљевства њихова, у коме се и отац њихов роди по божаственом самотрењу, у месту званом Диоклитија, која се зове велико краљевство од почетка.“ (1988, 156–157), који је тако постао „краљ свих српских и поморских земаља.“ За Доментијана Свети Сава стиже на „Диоклитијско море“ одакле полази на друго путовање у Јерусалим (1988, 197). И за њега је Немања ослободио „Диоклитију и Далмацију“ (1988: 254). Теодосије у Житију Светог Саве пише да Немања влада „... свим српским земљама што се зову Диоклитија, Далматија, Травунија, на истоку се Илирији приближавајући, а на западу на Римску област наслоњени.“ (1988: 102) По њему, Свети Сава долази „... на западно море у Далмацију, ...“ одакле полази на пут у Јерусалим (1988: 224). За Теодосија је Свети Сава „архиепископ Далматије и Диоклитије“. У житију Светог Петра Коришког, Теодосије пише да је „... из краја Хвостанског у Диоклитији, ...“ (1988: 266). Даље се у повељама и у млађих писаца по правилу пише о „српској земљи и поморској“, све до пада у турско ропство. Ипак, за епископа Данила Другог манастир Арханђела Михаила на Превлаци је у крају „зетске земље“, „у зетском крају“ (1988: 195, 201).

По сплитском архиђакону Томи (1201–1268), Historia salonitana гл. IV, Диоклецијан је саградио Диоклију у Србији односно Рашкој његовог времена: „In terrra uero Getarum, que nunc Seruia seu Rasia nuncupatur, prope stagnum quoddam ciuitatem fecit construi, quam ex suo nomine Diocliam appellauit“. По латинским изворима, уз Далмацију се наилази земља Sclavonia, Slauonia. Описивачи крсташког похода из 1096, Србију по правилу називају Склавонија (Sclauonia и варијанте); тако чине Петар Тудебод, Аноним, Рајмунд од Агилера, Балдрих, Тудебудов настављач; изузетно се користи назив Далмација (ИБИ 1965: 18, 24, 55, 79, 85, 102, 107). Земља је словенска (Sclavorum terra), а њен главни град је Скадар, по Рајмунду од Агилера (ИБИ 12: 59). По Виљему Тирском, Србија је смештена између Далмације (коју одређују градови Задар, Сплит и Дубровник), Угарске и Илирије: „... Servia … inter Dalmatiam et Hungariam et Illyricum media iacet, …” (ИБИ 1965: 195).

Од латинских извора најопширнији је Љетопис попа Дукљанина, текст спорне вредности. Помени младежи жељне борбе у предговору Љетописа, за коју се наводноЉетопис пише, никако не одговарају Бару у Средњем веку. Немогуће је да племство Бара и његова омладина, између 12. и 15. столећа, не зна словенски односно српски језик, а да истовремено жели да се упозна са историјом народа у чијој држави живе. Такви услови могли су постојати само после млетачког преузимања Бара 1441, када се ту окупила страна ратничка посада, до 1571, када су Турци заузели Бар. На такве околности указују и подаци Ђустинијанија објављени 1553, што их је уочио Константин Јиречек, о жестоким сукобима у Бару између латинског племства, делом досељеног из Италије, и староседеоца. То је била стара мржња, која је 1512 изазвала покољ племића (страних), који су Млечићи једва зауставили (Јиречек 1962: 115). У то се уклапа и одбојност према коришћењу српског имена у Љетопису. Бркање топонима, као у случају Облика, показује да писац није био родом ни из Бара ни из Зете.

Назив Поморје, па и име Зета, за области младог краља уједињене земље, постепено су потиснули у заборав име Диоклитије. Из тога може да се изведе закључак да Диоклитија није био народни назив, већ страни, изведен из имена римског града. Одсуство назива Диоклитије у изворима писаним латинским језиком, у време када он постоји у српским житијима, показује да тај назив није био уобичајен у приморским латинским градовима. Држава краљева Михаила и Константина Бодина називана је Склавонијом. Назив Диоклеја прво је забележен у византијским изворима 10–11. столећа, а после у српским – Диоклитија. То указује да је назив изворно грчки односно византијски, а не латински. Зато се мора поставити питање није ли Византија, или можда пре ње Бугарска, први пут образовала Диоклитију, као посебну административну целину на српском тлу.