ISTORIJA OČIMA GUBITNIKA

Rašid-beg Beograđanin, bio je dugo "prvi uz pašu" i njegovo svedočenje iz prve polovine 19. veka jedino je autentično opisivanje prilika i srpsko-turskih odnosa u Srbiji tog vremenaISTORIJA OČIMA GUBITNIKA piše: Mirjana Marinković Vrlo se nepovoljno izražavajući o režimu kneza Miloša, ovaj visoki turski činovnik ističe kako su u vreme Aleksandra Karađorđevića Srbi i Turci počeli živeti u najvećem prijateljstvu, pa mu je čak knez ponudio mesto u srpskoj administraciji U osvrtu na upadljivo ne-dovoljnu istraženost tu-rskih izvora za istoriju Turskog carstva i balkanskih naroda XIX veka, Barbara Jelavić je zaključila da je gotovo nemoguće pronaći relevantan istorijski izvor ili rad na turskom jeziku koji bi bliže odslikao tursko viđenje složenih i isprepletanih procesa koji su zahvatali kako samo Carstvo, tako i hrišćanske narode i njihove državne zajednice. Sa istim problemom susreli smo se u traganju za autentičnim memoarskim zapisima savremenika koji bi sa tačke gledišta pravnih ali ne i faktičkih gospodara u Srbiji posle Prvog i Drugog ustanka, pružili percepciju događaja naše novije istorije. Najbolji izvor te vrste pronašli smo u Rašid-begovoj Istoriji čudnovatih događaja u Beogradu i Srbiji štampanoj 1874. godine u Carigradu, a 20 godina kasnije, zahvaljujući Stojanu Novakoviću i Dimitriju Čohadžiću, i u Beogradu. Uspomene na Bosnu i Srbiju iz 1813. i 1814. godine ostavio je Ibrahim Mansur-efendija koje su štampane 1827. godine u Parizu pod naslovom Memoires sur la Grece et l'Albanie, pendant le Gouvernement d-Ali-pacha par Ibrahim Manzur-effendi, Commandant du Genie, au Service de ce Vizir. Godine 1893. Stojan Novaković je objavio deo Memoara Ibrahima Mansur-efendije u prevodu sa francuskog kao doprinos objektivnijem sagledavanju istorije srpskog naroda. Ubistvo Hadži Mustafa-paše, vezira beogradskog: Rašid-beg ovaj događaj smatra početkom turskog kraja u Srbiji, pitajući se zašto protiv dahija sultan nije poslao jače trupe. Posebno se čudi što protiv pobune nisu ustale bosanske trupe, a smatra da se to dogodilo zato što je Karađorđe potkupio bosanske paše i begove Prevod Rašid-begove Istorije iz pera Dimitrija Čohadžića je do te mere rafiniran, tečan i potpuno u duhu srpskog jezika, da sam po sebi pre navodi na misao da ju je pisao sam Čohadžić nego da je u pitanju njegovo prevodilačko delo. Jedan turski gospodin i jedan poturčeni Francuz Rašid Beograđanin bio je jedan od malobrojnih obrazovanih Turaka u Srbiji koji "nije bio od imućnih ljudi, ali (da) je živeo gospodski, bolje od sviju beogradskih Turaka".Nažalost, nemoguće je sa sigurnošću reći da li je pripadao osmanlijskoj ili poturčenoj slovenskoj porodici. Poreklo Mansur-efendije poznato je iz njegovog dela. Reč je o Francuzu, pustolovu, vojniku koji je dva puta primao islam i koji se tokom 1813. i 1814. godine, nošen nemirnom i živom prirodom, obreo u Bosni i Beogradu. Iako se njegovi Memoari samo jednim delom odnose na boravak u Bosni i Srbiji, značajan je zbog činjenice da je efendija bio jedan od bližih prijatelja Sulejman-paše Skopljaka i njegovih sinova, neposrednih učesnika u gušenju Prvog srpskog ustanka. Rašid-beg, kao jedan od "odličnih Turaka Beograđana" i "prvi uz pašu" imao je dobar uvid u zbivanja u Srbiji i neposrednoj okolini beogradskog paše, te je kao očevidac i učesnik bio u prilici da napiše vanredno zanimljivu istoriju događaja koji su iz njegove perspektive morali izgledati u najmanju ruku "čudnovato". Rašid-begova istorija je dragocen istorijski izvor ne samo zato što predstavlja svojevrsno tursko ogledalo srpskog državnog uzrastanja, već i pravu sliku propadanja i nestajanja Turaka iz Srbije čiju je nesrećnu sudbinu doživeo i sam pisac. Rašid-beg je živeo u Beogradu sve do 1862, odnosno 1867. godine. Umro je posle 1882. godine u Carigradu. Šta je Nakil-beg objasnio Akil-begu Rašid Beograđanin pisao je istoriju kao gubitnik. Gotovo sve što je zabeležio i svi utisci koje je izneo natopljeni su gorčinom i žalom za izgubljenim. Kao Turčin, Srbima i njihovim vođama nije mogao biti naklonjen. Ipak, gajio je izvesne simpatije prema ustavobraniteljima i knezu Aleksandru Karađorđeviću. Na turskoj strani, oštro je osuđivao nemoral, korumpiranost i nespremnost na žrtvu radi državnih interesa. Sam je bio odani i predani carski činovnik koji lični interes nikada nije pretpostavio opštem. NJegova istorija jedinstven je primer u pisanju osmanske istoriografije, a napisana je u formi dijaloga između dvojice braće. Nakil-bega i Akil-bega, od kojih poslednji dugo vremena nije živeo u Beogradu, te je iz bratovljevog kazivanja saznavao šta se sve događalo u Srbiji od vremena kada ju je napustio 1825. godine. Pored subjektivnosti, najveći nedostatak njegove istorije su netačnosti i nepreciznosti. Prema njegovom saznanju, Beograd i Srbiju Turci su oslobodi-li 1812, a ne 1813. godine. Miloš Obrenović rođen je 1780, a ne 1783. godine. Budući da je Rašid-beg istoriju pisao po sećanju, takve omaške mu se ne moraju uzeti za zlo. Stekli smo utisak da je njegova knjiga nastala u piščevim poznim godinama kada su mnogi utisci izbledeli a sećanja postala varljiva. Tako, Rašid-beg Akermansku konvenciju iz 1826. pominje pišući o 1815. godini. Knez Aleksandar Karađorđević, litografija Atanasa Jovanovića: Posle relativno mirnog življenja pod Aleksandrom, za Turke, dolaskom Mihaila Obrenovića, opet nastupaju teška vremena, a Rašid-beg pominje tajnu Mihailovu naredbu o iseljavanju Turaka iz Srbije Neuspesi turske vojske u prvim godinama Prvog ustanka ležali su, po Rašid-begu u tome što Turci u Srbiji nisu dobijali carsku pomoć zbog dahijskog ubistva beogradskog vezira Hadži Mustafa-paše i pobune protiv centralne vlasti, kao i Karađorđevog potkupljivanja bosanskih Turaka kako ne bi kupili vojsku na ustanike. Karađorđe je, prema kazivanju pisca ove istorije, na početku ustanka poslao sarajevskim prvacima "priličnu sumu krmenaca". Čak i da je ovaj podatak tačan, ne može se prenebregnuti činjenica da je moral bosanske vlastele i njihove vojske bio prilično poljuljan. Srbi kao "okupatori"Beograda Posebno težak utisak iz vremena Prvog ustanka Rašid-beg je poneo iz srpske opsade i zauzeća Beograda novembra/decembra 1806. godine. Piše da "Srbi, držeći se politike, uslovno zarobljenim građanima izjaviše neka svaki spokojno ostane kod svoje kuće, i kako im oružje neće uzimati, pa počeše čak i tajin da im dele. Na dva tri dana docnije, pošto razrediše vojsku na važnijim tačkama, te varoš potpuno zauzeše i pošto presekoše puteve k Austriji i gradu, protivno sporazumu, stadoše ubijati viđenije i iole sposo-bne ljude. I to stanje produži se 18 dana". Svedočenja Mansur-efendije govore, naprotiv, o velikoj turskoj nadmoći i junaštvu bosanskih muslimana, što je i razumljivo pošto je učestvovao u bojevima na samom kraju ustanka 1813. godine. Umirena i pokorena Srbija ostavljala je stravičan utisak. "Imali smo običaj, piše Mansur-efendija, kad god na tu stranu izlazimo da se sklanjamo s glavnoga puta, da bi obišli užasnu sliku nekoliko stotina mrtvih telesa, obešenih ili na kolac nataknutih, ili na komade isečenih, kojima ostanke psi glodahu." "Jedva se, doista, verovati može koliko su mnogo rogate marve i ovaca imali Srbi, i koliko smo im mi pootimali. Putovi po Bosni krčali su od stoke i od robova iz Srbije što su u Bosnu terani." Miloš je organizovao Hadži- Prodanovu bunu Prema Rašid-begovom kazivanju, Miloš je nagovorio Hadži-Prodana da podigne novu bunu 1814, da bi je potom ugušio i iskoristio da učvrsti pašino i sultanovo poverenje. Rašid-beg se nije mogao povoljno izraziti ni o režimu kneza Miloša. Za vreme prve vlade kneza Miloša, Turci u Srbiji pretrpeli su najviše štete. Gledajući na ekonomsko siromašenje i obespravljivanje nekada gospodarećeg sloja, Rašid-beg je sa tugom i nostalgijom pisao o gospodstvu i obrazovanju turskih nameštenika. Posle susreta Marašli Ali-paše i austrij-skog cara zabeležio je da je "nekad po turskim blagorodnim familijama bilo praktičnih škola za svaku nauku, da je valija još iz malena vaspitan i da se posvednevno zabavljao sa državnim poslovima. Pa i ako nije bio pismen, on je uvek pratio praktične poslove; putovao svuda po Turskoj i s mnogima se viđao i razgovarao, a sve mu je to bila škola". Husejin-paša dovodi Beograd "do ivice propasti" Među čuvarima beogradskog grada prema kojima je gajio najviše mržnje i koje je krivio za propast turskih interesa u Srbiji bio je Husejin-paša Gavanozoglu (1826-1833). I knez Miloš je znao da je paša "do krajnosti pokvaren čovek", te je pomoću velikih suma novaca počeo raditi što je god želeo. Mansur-paša bio je uz Sulejman-pašu Skopljaka u bojevima gušenja Prvog ustanka. Srbija je tih godina ostavljala užasan utisak. "Imali ?smo običaj", piše Mansur-paša, "kad idemo na tu stranu, da se sklanjamo s glavnoga puta, da bi obišli užasnu sliku nekoliko stotina mrtvih telesa, obešenih ili na kolac nabijenih, ili na komade isečenih, kojima psi ostanke glodahu." A putevi po Bosni, posle Skopljakovog pohoda na Srbiju bili suzakrčeni od stoke i robova, koji su za Bosnu terani. "Rđavim svojim radom, piše Rašid-beg, Husejin-paša dovede Beograd na ivicu propasti i poseja seme, koje urodi velikim nesrećama po tursko carstvo i bi uzrok da ruska politika postigne svoju celj u Srbiji". Rašida su najviše bolele nepravičnosti oko otkupa turskih imanja, s obzirom na to da je hatišerifima iz 1830. i 1833. Turcima bilo naređeno da se isele iz Srbije, izuzev posada po utvrđenim gradovima. Gramzivost vezira Husejin-paše i alaj-bega Halid-bega, glavnog kneževog pomoćnika i doušnika, donela je propast brojnih turskih porodica. Halid-beg se nije libio loše procene dohotka od timara i zeameta čime im je snizio realnu cenu. Husejin-paša je nesrećnim beogradskim Turcima kojima su Srbi silom zauzimali imanja hladno odgovarao da pričekaju punomoćnike sa srpske i turske strane koji će stvar izvideti. Rašid-beg svedoči da su Turci bili neprestano uznemiravani u okolini Beograda i onemogućavani u napasanju stoke, seči drva. "Srpski sudovi ni jednom Turčinu, bar čuda radi, ne presudiše parnicu u njegovu korist". Jedan od oblika ugnjetavanja Turaka bilo je i podizanje velikih kuća sa prozorima koji gledaju u turske avlije, usled čega Turci behu prinuđeni da svoje kuće prodaju Srbima. Šerijat-ski zakon, naime, garantovao je privatnost avlije, a koncept zakonski utvrđenog prostora koji je odvajao i štitio imovinu muslimana od drugih bio je od suštinskog značaja za porodični život. Podizanje zvona na pravoslavnoj crkvi u blizini grada nije išlo lako, zbog čega je Miloš Husejin-pašu obdario sa 200 000 groša. Međutim, kada je paša napuštao Beograd 1833, prilikom pregleda računa, knez mu je odbio ovih 200 000 groša iz ukupne sume srpskog duga na šta je Husejin-paša mogao samo da uzdahne "Ah, Srbi". Zanimljivo je Rašid-begovo tumačenje pojma "politika". Na pitanje zbog čega Halid-beg zbog svojih intriga i izdaje nije proteran iz službe ni za vreme potonjeg vezira Vedžihi-paše (1833-1835), odgovorio je: "Što se politike tiče, mogu reći, da ni državni činovnici ni građani nisu znali pravi značaj te reči. Mislili su, da politika znači to, da strancima laskaju, da s njima lepo žive, da rade onako, kako su to obrekli, i da državi i narodu ne nanesu kakvu štetu. S toga su gledali, da Frencima (Evropljanima) laskaju, da ne bi službu izgubili, ili svojoj trgovini štete naneli. Na taj način, oni su značaj te reči pogrešno razumevali. Reč politika znači, da u ratu možeš činiti prevare, a to ni Muhamed ne brani, pošto barut i oružje uvek ne može u ratu da pomogne. Osim toga politika znači svaka druga obmana, koja se upotrebi da se državnim poslovima olakša, ili da se za državu i narod nešto dobije". Nekim Turcima "ni za šta na svetu" Beograd se nije napuštao Međutim, nisu ni svi Turci bili lakomi na novac. Rašid-beg tvrdi da se Lebib-efendija, turski komesar koji je trebalo da utvrdi granice Srbije krajem 1830. godine, nije mogao potkupiti. Omer-efendija, carinski službenik, umro je s oporukom da je novac od mita na koje su ga drugi naveli stavljao u posebnu torbu, s namerom da to postane državna svojina. Jusuf Muhlis-paša nije prihvatio ponudu kneza Miloša da za izostavljanje odredbe Ustava iz 1838. o tome da knez ne može postavljati niti zbacivati članove Saveta primi 2000 kesa, ili 1000 kesa da tu odredbu izostavi u prevodu. Prema kazivanju Rašida Beograđanina, nekim Turcima se ni za šta na svetu nije napuštao Beograd. U razgovoru sa knezom Milošem, viđeni beogradski Turčin Husejin-beg Jajić, ovako je govorio: "Srpski sudovi, nije-dnom Turčinu, bar čuda radi, ne presudiše pa-rnicu u njegovu korist", žali se Rašid-beg. A još veći zulum Turci su u Srbiji trpeli od svojih korumpiranih paša. Najviše jeda iskazuje protiv Husejin-paše Gavanozoglua koji je "do krajnosti pokvaren čovek", koga je knez Miloš toliko korumpirao da su Srbi mogli raditi šta su hteli. Ubrzo su Turci stali napuštati Beograd, prodajući svoje kuće i imanja, često budzašto. Posebna vrsta pritiska na Turke u Beogradu bilo je zidanje visokih zgrada, sa čijih se prozora moglo gledati u turske avlije. Taj prodor u privatnost Turci nisu mogli podnositi. "I ako je za svakog velika sreća da se iz Beograda iseli pošto primi pare, jer je svakom dobro poznato, da je Beograd određen da bude pozornica rata i da se izlaže plamenu, kao što o tome jedna stara poslovica veli: Onom, koji na opasnom zemljištu živi, imanje će se u pepeo pretvoriti; žena će mu ostati udova, novac tantuz, on sam poginuće, a zeameti i timari pripašće državi - ja ipak, po mojoj pameti, ne mogu se iz Beograda iseliti". U Rašid-begovoj istoriji ima nepreciznosti i pojednostavljenog viđenja stvari. On tvrdi da je knez Miloš tražio dozvolu za put u Carigrad 1835, iako je poznato da je knez napustio Srbiju na dugo insistiranje Porte. Engleski konzul u Beogradu, pukovnik Lojd Džordž Hodžes (1837-1839), nenajavljen je posećivao Jusufa Muhlis-pašu (1835-1839), koji mu nije ukazivao počast ustajanjem. Kako se ovo ponavljalo, a Hodžes ubrzo premešten iz Beograda u Aleksandriju, za Rašid-bega je to bio dovoljan razlog da zaključi da "Porta (...) učini što treba te posle kratkog vremena konsula premestiše. Usled toga i Miloševa politika pretrpe izvestan udar". Turci se žale Porti zbog "teškog zlostavljanja" O kruševačkim devojkama koje su oteli i poturčili braća Osman i Selim-beg Frenkoglu (Vrenčević) 1833, Rašid-beg je zabeležio da su se one dragovoljno poturčile i postale njihove žene, ali da je knez Miloš žalbu devojačkih porodica iskoristio za novi spor sa Portom. Nema, međutim, ni reči o teritorijalnom proširenju Srbije koje je usledilo neposredno posle ovog incidenta. Kao što nije gajio simpatije prema ocu, tako mu se nije sviđala ni politika sina, kneza Mihaila Obrenovića. Rašid-beg piše da je Mihailo počeo samostalno izdavati zakone i uvoditi ih u život bez znanja Porte. Iako je bilo dopušteno da se u srpskim novinama piše samo o unutrašnjim stvarima, mladi je knez uveo potpunu slobodu štampe u kojoj je napadana i Porta. Rašid-beg tvrdi da je knez Mihailo izdao poverljivu naredbu o daljem otkupu turskih imanja (što je zabranio Jusuf Muhlis-paša), izviđanju srpsko-turskih parnica pred srpskim sudovima, presuđivanju u korist Srba, nepoštovanju Turaka i beograd- skog paše, rečju, o maltretiranju i zlostavljanju turskog stanovništva ne bi li napustilo Beograd i druge gradove. Knez Mihailo je u čuvaru beo-gradskog grada Mehmedu Husref-paši (1839-1840) imao ogorčenog neprijatelja, pošto je paša čak pružio utočište kneževoj opoziciji. Novi beogradski paša Mehmed Ćamil (1840-1842), bio je davnašnji prijatelj kuće Obrenovića "još od onog doba, kad je Mehmed Ćamil kao pukovnik i carev ađutant pratio kneza Mi-loša na njegovu putu u Carigrad i natrag". Prema Rašid-begovom kazivanju, njegovu dvogodišnju upravu obeležilo je stvaranje medžlisa od viđenijih beogradskih Turaka radi izviđanja parnica, prodaje i kupovine imanja. Mehmed Ćamil-paša zabranio je Turcima da prodaju imanja, mada time nije poremetio odnose sa knezom Mihailom. Zlostavljanje Turaka bilo je tako izraženo, piše Rašid Beograđanin, da su Turci Beograđani podneli Porti žalbu koja "beše napisana takvim stilom i ispunjena tako dirljivim izrazima, da kad bi je ma ko pročitao, morao bi plakati". Rašid-beg kaže da je žalba tronula i samog sultana koji je zbog nje u Srbiju uputio naročitog emisara Šekib-efendiju radi upoznavanja sa stanjem i položajem turskog stanovniš-tva. Ovo je primer koliko je autor Istorije čudnovatih događaja bio opterećen ličnim doživljajem situacije. Šekib-efendija upućen je u Srbiju radi smirivanja napetosti nastalih između kneza Mihaila i ustavobraniteljske opozicije, a tek potom zbog žalosnog stanja Turaka u Srbiji. Ustavobraniteljski režim se u mnogim svojim elementima može smatrati turkofilskim, naročito u svojim prvim godinama. Rašid-beg je bio naklonjen ustavobraniteljskoj stvari kao i svakoj ideji koja bi jačala turski suverenitet i uticaj u Srbiji. Zabeležio je da su Srbi i Turci za vreme kneza Aleksandra Karađorđevića počeli živeti u najvećem prijateljstvu. Pohvale za Aleksandra Karađorđevića i njegov "turkofilski režim" Osvajanje Beograda 1806, bakrorez M. Nenadovića: Po opisu Rašid- bega, Srbi su prvo obećali da neće dirati nijednog beogradskog Turčina, čak im ni oružje nisu oduzimali, pa su ih i tainom hranili. A onda "kad se vojske razrediše, i varoš potpuno zauzeše", Srbi su promenili taktiku... Rašid-beg u svojoj Istoriji sebe nigde eksplicitno ne spominje. Međutim, u mnogim prilikama, prisutno je lice "prvo uz pašu", sa istim imenom koje se odlikuje visokom moralnošću, čašću, revnošću u službi i odanošću državi. Mislimo da je to sam autor, koji, da nije bio neposredno uključen u zbivanja o kojima piše, ne bi ni mogao zabeležiti takvo mnoštvo podataka, ličnosti i događaja. Štaviše, kao osobu snažnog i čvrstog karaktera, knez Aleksandar ga je ponudio mestom u srpskoj administraciji. Rašid-beg je odgovorio da "blagodareći Sultanu, nema potrebe da se te dužno-sti primi, nu, pošto ne može ni da odbije želju srpskog naroda, ponudio se da tu dužnost besplatno otpravlja ili i pod platom, ako bi se ustavom uvelo i zvanje jednog ministra, kojeg bi Porta postavljala". Klonio se intriga i spletki, koje su, po njegovom svedočenju, cvetale u pašinom konaku i oko njega. Trudio se da razume i opravda pojedine postupke beogradskih paša tražeći u njima više ciljeve. Takoje zapisao da je Ćerkes Hafiz-paša (1842-1845) postavio za svoga pomoćnika Kučuk-agu iz Užica, divan-efendiju i turskog pouzdanika kneza Miloša, zato "što je bio softa i veoma naučen čovek, pa je mislio da on ne može raditi protiv svoje države, i znajući da su mu srpske stvari poznate, nadao se da će se njime koristiti". Rašid-beg je za svoje vreme bio čovek širokih političkih vidika, premda ponajpre marljiv državni činovnik i odani podanik Carstva. Hvalio je austrijskog kancelara Meterniha zbog obrazovanja Saveta sastavljenog od obrazovanih gospod-skih sinova koji "nisu hteli platu da primaju, nego su ušli u službu da svojoj otadžbini posluže". NJihova revnost bila je tolika da su svi sami i spavali u sobama u strahu da u snu ne otkriju državne tajne. U Rašid-begovo vreme govorilo se da je austrij-ski general Hauer, izaslanik za vreme krize između kneza Mihaila i ustavobraniteljske opozicije 1842, bio član toga Saveta. Rašid-begova Istorija čudnovatih događaja u Beogradu i Srbiji za sada je jedino autentično svedočanstvo koje je jedan Turčin iz Srbije ostavio o svome vremenu. Gledano iz njegove perspektive, Srbija je gazeći i uzurpirajući prava Turaka izrastala u sve moćniju i slobodniju državu, dok je Portino uzmicanje donosilo samo sve veće patnje i nevolje običnom turskom čoveku. Možda je najveća vrednost njegovog dela u tome što se posle njegovog čitanja onovremeni srpsko-turski odnosi moraju shvatiti u svoj svojoj kompleksnosti, složenosti i fluidnosti.