NAROD KOME NIJE STALO DO NASLEĐA POSTAJE VARVARSKI

Svetosavski duh i sudbina savremenog Srpstva: šta nam preostaje sada kad smo izgubili mnoga srpska ognjišta - Mostar i Zadar, Dubrovnik i Sarajevo, Karlovac i Pakrac, Knin i Vukovar, Krku i Žitomislić?

NAROD KOME NIJE STALO DO NASLEĐA POSTAJE VARVARSKI
"...Svi su zašli, svi se pokvarili, nema nikoga dobro da tvori, nema nijednoga. Zar se neće opametiti koji čine bezakonje, jedu narod moj kao što jedu hljeb, ne prizivaju Gospoda?..."
(Psalam četrnaesti)

piše:akademik Dragan Nedeljković

Nasleđe nam je znatno: narod kome nije stalo do nasleđa postaje varvarski. I to smo iskusili, a onda smo se, već u očajanju, suočeni sa sopstvenim varvarstvom, opet okrenuli tradiciji, ali oskudni u znanjima, siromašni kulturom, pa još nismo doprli do dubljih vrednosti. Nije reč o paničnom vraćanju nazad, usled straha od grozne savremenosti i preteće nam budućnosti! Mi ćemo biti dostojni svetog Save, ne ako oponašamo Srednji vek, nego ako u svom vremenu budemo dalekovidi, smeli i napredni, kao što je on to bio u svom veku. Sve što je stvarao namenjivao je budućnosti i večnosti, pa tako i mi: sve što gradimo treba da je dostojno ovog doba i dalekovido namenjeno vekovima koji će doći

(Autorizovano izlaganje na otvaranju Višnjićevih dana,
u Bijeljini, oktobra 1998)

Svetosavski duh nas je, kao narod, ujedinio i visoko podigao; vekovima nas je nadahnjivao i oplemenjivao; a danas, demoni oko nas i oni u nama - čereče nam i narodnu svest i otadžbinsko telo, ubijaju nam veru i moral. Zle sile su na delu, a vođi naši, bez svetog nadahnuća, očigledno nemaju viziju budućeg života. Prisećajući se Psalma četrnaestoga, mislim u ovo pretponoćno doba našeg veka, na savremeni nam svet, Evropu i, naročito, Ameriku:

"Svi su zašli, svi se pokvarili, nema nikoga dobro da tvori, nema nijednoga! - Zar se neće opametiti koji čine bezakonje, jedu narod moj kao što jedu hljeb, ne prizivaju Gospoda." Da, da, sila Boga ne moli i ne prizna ga.

---

Izvesne lakoreke neznalice s podsmehom govore o "nebeskom narodu" i "nebeskoj Srbiji". Srećom, vazda, a osobito u nesreći, postoji i nebesko Srpstvo. Te brojne i slavne pretke ima svaki narod, pa i Srbi, koji su veliki narod među malim i značajan među velikima - zato smo stalno izloženi pretnjama i udarcima. Postoji i nebeska Francuska, na koju je često mislio Šarl de Gol. Nezadovoljan svojim pokolenjem, usudio se da kaže savremenicima, Francuzima, da su telad; ali on je služio večitoj i nebeskoj Francuskoj, onoj svetog Luja i Jovanke Orleanke, osećajući se dužnikom slavnih predaka i naslednikom svetih zaveta... Tako smo i mi dužnici svetog Save i svetog velikomučenika Lazara, kosovskih junaka i onih iz ustanaka, iz Balkanskih i svetskih ratova; dužnici smo, ne manje, velikih stvaralaca i vizionara: opet svetog Save, ali i despota Stefana, i Dučića, Andrića, Crnjanskog, Pupina i Tesle. Svi oni, i mnogi nepomenuti ali upamćeni čine nebesko Srpstvo... Narod koji ima takve pretke ne može propasti ukoliko mu pamćenje nije potamnelo, a poštenje popustilo.

---

Da opstanemo, da odolimo pretnjama, da se održimo na strašnim vetrometinama, da budemo dostojni tragedije koja nas je pogodila - moramo tražiti oslonce, najpre svak u sebi, svi mi - u veri i u herojskoj povesti našoj, a nadahnuće u naraštajima koji stasavaju, za koje smo ne malo odgovorni, i u pokolenjima koja će nas naslediti. Bitno je da ne izgubimo put. Pa zato su se naši preci molili pojući: "S k a ž i m i , G o s p o - d i, p u t..."

Staza, proverena, postoji: ona što vodi od Studenice i Hilandara - to je svetosavska staza, stolećima za nas spasonosna, koju treba održavati, negovati, da je ne obuzme korov, i neumorno dalje krčiti, ali gradeći je u duhu novog doba.

Odmah bih naglasio: prošlost je neponovljiva, pa se i istorija ne ponavlja, kao ni život nas smrtnih; ali iskustvo se nasleđuje i samo maloumni se njime ne koriste. Nasleđe nam je znatno: narod kome nije stalo do nasleđa postaje varvarski. I to smo iskusili, a onda smo se, već u očajanju, suočeni sa sopstvenim varvarstvom, opet okrenuli tradiciji, ali oskudni u znanjima, siromašni kulturom, pa još nismo doprli do dubljih vrednosti. Nije reč o paničnom vraćanju unazad usled straha od grozne savremenosti i preteće budućnosti! Mi ćemo biti dostojni svetog Save ne ako oponašamo Srednji vek, nego ako u svome vremenu budemo onako dalekovidi, smeli i napredni kao što je on to bio u svome veku. Sve što je stvarao namenjivao je budućnosti i večnosti, pa tako i mi sve što gradimo treba da je dostojno ovog doba i dalekovido namenjeno vekovima koji će doći. Sveti Sava je pripadao pretečama, to jest eliti, svoje epohe; a mi, ako želimo ostati na njegovoj stazi, treba da smo avangarda u svom vremenu.

Surovo su poništene dvovekovne tekovine za oslobođenje i ujedinjenje Srpstva

Pre dvanaest godina obeležavali smo osamstoti jubilej studeničke lavre, a ove godine sve je u svetogorskom odsjaju: Nemanjin i Savin Hilandar svetli nam već osam stoleća. Imamo šta da slavimo i čime da se ponosimo; ali nije vreme za veselja! Vreme je za - htedoh reći - tugu, jer za tili istorijski časak izgubili smo mnoga srpska ognjišta: Mostar i Zadar, Dubrovnik i Sarajevo, Karlovac i Pakrac, Knin i Vukovar, Krku i Žitomislić... bolno je dalje nabrajati. Nemamo vremena, a ni prava na duge lamente, jer nas čeka neumoljiva sudbina, tražeći od nas brze i jasne odgovore: šta sad da činimo, suočeni s teškim istinama? Trenutak je za temeljno preispitivanje i razmišljanje; i za pribiranje svih snaga, opstanka radi. Gorka iskustva nas gone da podvučemo crtu, da ih trezveno saberemo i da okrenemo list, na kome moramo ispisivati svoju buduću povest. U tako dramatičnom položaju zatekli su se ustanici i Vožd koje je opevao Filip Višnjić, vazda svestan ko je, šta je i čije delo nastavlja. I on beše na svetosavskoj stazi: zato je, iako slep, jasno video Srbiju i njenu sudbinu na nebu vedrome; video da "nebom sveci staše vojevati", osećajući presudni istorijski tren i stapajući u svojoj viziji nebeske i zemaljske sile.

"Bože mili, čuda velikoga!
Kad se šćaše po zemlji Srbiji,
Po Srbiji zemlji da prevrne
I da druga postane sudija..."

Bio je to dramatičan početak jedne velike epohe, a mi smo na njenom tragičnom svršetku, kad su surovo poništene tekovine dvovekovne borbe za oslobođenje i ujedinjenje Srpstva.

---

Jaka srpska samosvest u Crnogoraca pomućena je... Nekad najsrpskija među srpskim zemljama, sve je više antisrpska. Tek, jedna nova nacija, bez korena, pomalja svoje nečisto lice. Pritom se bestidno zaboravlja da su i Nemanjići - o, da li samo oni - iz Zete, odnosno Crne Gore; da je sveti Sava u toj srpskoj zemlji osnivao episkopije i podizao crkve da se sveti Petar Prvi, Petar Drugi Petrović NJegoš, Marko Miljanov i kralj Nikola u grobu prevrću dok im se neki potomci odriču Srpstva. Pa, bez NJegoša ne možemo da zamislimo srpsko rodoljublje, on ga je najbolje definisao. Ni bez kralja Nikole, čiju smo himnu - "Onam' onamo za brda ona, Milošev, kažu prebiva grob..." pevali kao svoju.

---

Pomenusmo pribiranje svih snaga, a snage nam rasute. Bar trećina srpskog naroda topi se u rasejanju na svim kontinentima. Kad zemaljsko carstvo propada, ljudi upiru poglede i u nebesa. Nisu mislili slučajno, ovih tragičnih godina, neki zabrinuti Srbi, na nebeske pretke, što je dalo i daje povoda izvesnim lakorekim neznalicama da s podsmehom govore o "nebeskom narodu" i "nebeskoj Srbiji". Srećom, vazda, osobito u nesreći, postoji i nebesko Srpstvo. Te brojne i slavne nebeske pretke ima svaki stari narod, pa i Srbi, koji su veliki narod među malim i značajan među velikima - zato smo stalno izloženi pretnjama i udarcima. Postoji, na primer, i nebeska Francuska, na koju je često mislio Šarl de Gol. Nezadovoljan svojim pokolenjem, usudio se da otvoreno kaže savremenim Francuzima da su telad; ali je on služio večitoj i nebeskoj Francuskoj, onoj svetog Luja i Jovanke Orleanke, osećajući se dužnikom slavnih predaka i naslednikom njihovih svetih zaveta, koje treba u savremenosti ispunjavati, osiguravajući tako budućnost potomstva: kroz taj neprekinuti lanac svih Francuza, i onih na nebu, i onih još na zemlji, kao i onih koji će se tek roditi.

Tako smo i mi dužnici svetog Save i svetog velikomučenika Lazara, kosovskih junaka i onih iz ustanaka, iz balkanskih i svetskih ratova; dužnici, ne manje, velikih stvaralaca i vizionara: opet svetog Save, ali i despota Stefana i Dučića, Andrića i Crnjanskog, Pupina i Tesle. Svi oni, i mnogi nepomenuti ali upamćeni, čine nebesko Srpstvo, koje nas nadahnjuje i opominje da ga budemo dostojni nastavljajući njegove puteve. Narod koji ima takve pretke, takvu nebesku podršku ne može propasti, ukoliko mu pamćenje nije potamnelo i poštenje popustilo. A narod koji nema svoje nebeske preteče i srodnike, narod kome nije stalo do nasleđa, postaje varvarski.

U Makedoniji kalem se primio, u Crnoj Gori nije - ali je stvorena pometnja

Neka naša sabraća krenula su upravo tim putem, na kome mogu biti samo varvari, jer su se odrekli nasleđa predaka, povinujući se ideologijama i uplivima čiji je cilj bio čerečenje i uništavanje Srpstva. Kao što su nasilno komadali telo ruskog naroda, izmišljajući nove nacije, tako da je Rusiji oduzet njen Srednji vek, epoha hristijanizacije, to jest Kijevska Rusija, tako su, po istom ideološkom receptu, i kod nas veštački stvarane nove nacije. Veštački postupci se primenjuju i u prirodi, u biljnom i životinjskom svetu: kalemljenjem i ukrštanjem dobijaju se nove vrste.

U Makedoniji se kalem primio: stvorena je makedonska nacija, koju je sad preteško i nemoguće poricati, ali jedva da postoji nebesko makedonstvo, sem ako se i ono ne izmišlja i maštom ne stvara, a to je već sumnjiv put, jer reč je o krivotvorenju!

U Crnoj Gori se kalem nije primio, ali je stvorena pometnja. Nešto se izmetnulo, izrodilo; nekad izuzetno jaka srpska samosvest u Crnogoraca zamućena je, osobito u mlađim pokolenjima, na koje je presudni uticaj imala škola sa svojim prećutkivanjima i otvorenim falsifikatima. Tako je ta nekad najsrpskija među srpskim zemljama sve više antisrpska, što je apsurdno. Tom apsurdu kumovali su zna se koji ideolozi i zna se kakvi izmećari. Tek, sad jedna nova nacija, bez korena, pomalja svoje nečisto lice. Pritom se bestidno zaboravlja da su i Nemanjići - o, da li samo oni! - iz Zete, odnosno iz Crne Gore; da je sveti Sava i u toj srpskoj zemlji osnivao episkopije i podizao crkve; da se sveti Petar Prvi, Petar Drugi Petrović NJegoš, Marko Miljanov i kralj Nikola prevrću u grobovima dok im se izvesni potomci odriču Srpstva. Pa bez NJegoša mi ne možemo ni da zamislimo svoje srpsko rodoljublje - on ga je najbolje definisao. Ni bez kralja Nikole, čiju smo himnu pevali kao svoju:

"Onam' onamo za brda ona: Milošev, kažu, prebiva grob!
Onamo pokoj dobiću duši kad Srbin više ne bude rob."

Narodnost: srpska, državljanstvo: crnogorsko - tako je pisalo na pasošu kralja Nikole

Gledao sam u cetinjskoj biblioteci školske udžbenike iz zemljopisa i istorije, u doba knjaza Danila i kralja Nikole. Da nije stvorena zbrka u glavama niza pokolenja, besmisleno bi bilo na njih i podsećati, a još suvišnije citirati ih, jer zašto provaljivati otvorena vrata? Tako, npr. u "Zemljopisu knjaževine Crne Gore za učenike trećeg razreda osnovne škole" čitamo:

"Svi ljudi koji žive u našoj domovini jesu Srbi, i većinom su pravoslavne vjere, a ima ih nekoliko rimokatoličke i muhamedanske. Osim nas u Crnoj Gori ima još Srba koji žive po drugim srpskim zemljama. Neki su, kao mi, slobodni, a neki nijesu, nego su pod tuđinom. Svaki Srbin u Crnoj Gori treba da iskreno i svesrdno ljubi svoju slobodnu domovinu - Crnu Goru i svoga knjaza, koji se očinski stara o njoj i o nama; pa zato treba svaki da je nauči i pozna, i da je svaki od neprijatelja čuva više nego svoj život. - Tako isto Srbin u Crnoj Gori dužan je ljubiti i poznati svoju cjelokupnu domovinu - sve srpske zemlje, u kojima žive naša oslobođena i neoslobođena braća Srbi. Nijedan Srbin i Srpkinja, ma koje vjere bili, ne smiju požaliti ni život ni imanje za opštu srpsku slobodu, dobro i blagostanje. Treba da je brat mio, ma koje vjere bio, jer teško bratu bez brata".

Tako se od malena u duše školske dece usađivao sve-srpski nacionalni program, u kome su prepoznatljivi svetosavska staza, višnjićevski duh i njegoševska zamisao. Ali se isto tako, u Titovo doba, u duše srpske dece - uz pomoć škole - ugrađivala jedna druga svest, nesrpska i protivsrpska. Nekad je u pasošima kneževine i potom kraljevine Crne Gore lepo pisalo: narodnost - srpska, državljanstvo crnogorsko. S takvom putnom ispravom otišao je u tuđinu i kralj Nikola Petrović, gde je pokrenuo novine s nazivom Srpski list, jer se vazda smatrao velikim Srbinom. Drugo su dinastički, politički, režimski obračuni!

---

Sad srpski narod mora da izvojuje najveću pobedu, da bi dokazao da je svetosavski narod dostojan tragedije koja ga je snašla - pobedu nad samim sobom. Jer, u ovim preteškim okolnostima, što traju previše godina, a koje nijedan narod ne bi tako podneo, neizbežno su propale mnoge vrednosti, i materijalne i duhovne. Srpski čovek jeste izdržao ali se i pohabao, gubeći mnoge vrline... Drugim rečima, mi moramo osigurati pobedu vrline nad porocima koji nas ugrožavaju sa svih strana, i iznutra i spolja. Šta nam preostaje ako smo izgubili zemaljsko carstvo? Da se izborimo za nebesko, da od mnogostradalnog naroda ne postanemo raja - čuvajmo se rajetinskog mentaliteta! - nego posvećeni narod, posvećen dobru, imun na zlo. To je sad imperativ koji istorija upućuje srpskom narodu.

---

Kome je bilo potrebno da zamućuje bistru izvorsku vodu, kome ako ne zlim dusima? I kako sad da nazovemo te Crnogorce što se odriču Srpstva, odričući se time, hteli to ili ne, i svetog Vasilija Ostroškog, i svetog Petra Cetinjskog, i NJegoša, i kralja Nikole, i Marka Miljanova, i Matije Bećkovića, koji s pravom na podsmeh kaže da je on stariji od mlade crnogorske nacije? Ti gušitelji Srpstva u Crnoj Gori zacelo su kao tikve bez korena; a kako pre sebe nikog nemaju za potvrdu nove nacije, što su drugo nego nikogovići, u najdoslovnijem značenju? Kao što su nikogovići i vojvođanski autonomaši, koji smisao autonomije Vojvodine u Srbiji okreću protiv Srpstva, ne plašeći se provalije apsurda usled potpunog raskida sa istorijom i kulturom! Da su oni sluge nekih demona koji ne žele dobro srpskom narodu - odveć je očigledno; ali je tužno što mi moramo da trošimo reči i vreme na takve izmećare, čiji nas jezik prlja i zloduh guši. Stoga hajd'mo što pre na čisti vazduh svetosavlja, koji je udisala sva nebeska Srbija, pa je stekla dugovekost.

Sudbina naša ipak je tragična. Koji ponori i padovi u našoj istoriji! Prvi srpski državnici behu i prvi pisci: sveti Sava i Stefan Prvovenčani. Jer naš Srednji vek nije mračno doba, nego je to doba velike svetlosti, od čijeg odsjaja i danas opstajemo u pomrčini. U Hilandaru, Studenici, Rasu, Žiči, LJubostinji, Manasiji - nastaje srpska književnost: dela Save, Domentijana, Prvovenčanog, Teodosija, Danila, Jefimije, despota Stefana, Konstantina Filosofa, Grigorija Camblaka. Da ne govorimo o vrhunskim dometima u slikarstvu i neimarstvu.

A u devetnaestom stoleću! - vođi naših ustanaka, tvorci nove srpske države i osnivači dinastija - behu nepismeni. Koliku provaliju su nam iskopali Turci! Srećom u nesreći, genij naroda nije mirovao; genije se rađao kad je bilo najteže, kao što je i danas ovo smutno vreme prebogato talentima. Karađorđevu epohu obeležio je Filip Višnjić, srpski Homer, i uz njega cela plejada narodnih pesnika i pevača: Tešan Podrugović, Starac Milija, baba Živana, sve nepismeni geniji. Srećom, tu je, uz njih, i samouki Vuk da što više zabeleži i svetu otkrije darovitost i veličinu srpskog duha, kojim se oduševljava romantičarska Evropa, sam Gete, pa Mickijevič, Merime i Puškin, da ne pominjemo braću Grim i mnoge druge zaljubljenike u dela naših genijalnih analfabeta.

Tu su se sreli Istok i Zapad u punoj harmoniji

Izdaleka svetlost bacaju - vazda, pa i u ovo smutno vreme - Studenica i Hilandar, Žiča i Peć, Mileševo i Sopoćani, Gračanica i Dečani, Ravanica i Manasija. Nad svim našim pokolenjima lebdi neugasivi duh svetog Save. On je bio prvi srpski duhovni vožd, "vožd otačastva u blagoverju i svetinji", "izaslanik Božji", od svojih biografa upoređivan sa apostolom Pavlom i sa Mojsijem. Apostol Pavle je učitelj cele vaseljene - piše Domentijan - koju je učio pravoverju tri godine, dan i noć. Arhiepiskop Sava je učitelj i prosvetitelj srpskog naroda; on od mladosti do starosti ne prestade učiti svoje otačestvo, dan i noć.

Pravoslavni monah, svetogorski isihast, koji se podvizavao u isposnicama, sveti Sava je bio i mnogo više nego to.

"U Srbiji on nije mogao biti običan pustinjak - piše Nikolaj Velimirović. - Bog ga je poslao da radi u narodu i za narod. U njemusu se sreli Istok i Zapad u punoj harmoniji. Bio je naklonjen dubokom razmišljanju kao istočnjak, a energičan u akciji, kao zapadnjak... U suštini, tu je ležala ogromna duhovna snaga, upotrebljena jednom za jedan, drugi put za drugi cilj."

Kao istinski hrišćanin, "Sveti Sava je propovedao univerzalnu ljubav, ali je najbrižljivije bio nadnesen nad svojim Srpskim narodom" - dobro zapaža Radovan Samardžić.

Shvatao je Nemanjin sin da taj, još nedovoljno hristijanizovan narod, treba prosvećivati; jer cilj mu je bio da Bogu privede ne samo narod koji je spolja prihvatio pravu veru nego da Srbi budu savršen narod, a za to je neophodan ogroman trud. Stoga Savu možemo upoređivati sa Mojsijem. To što nisu do kraja uspeli ne umanjuje njihov podvig. Izazov je bio velik, prevelik:

"Od stvaranja savršenog naroda, pa do izabranog naroda samo je jedan korak."

Hilandar je sazdan da bude uzor i idealan spoj nacionalnog i univerzalnog, posvećen Srpstvu, a otvoren čovečanstvu, spreman da daje, raspoložen da prima, i tako ostvaruje sintezu za nas dragocenu i svakom neophodnu. U Hilandaru je negovano mnogoglasje od svih duhovnih delatnosti tog vremena. Nemanja i Sava su u Hilandaru stvorili skrovište za spas svoje duše, ali ne manje - i pribežište svome otačastvu. Dobro su shvatili da se mora izići iz okvira Raške i Zete i biti prisutan u središtu tadašnjeg najprosvećenijeg sveta. Imali su i ostvarivali su veliku viziju. Zato su oni zaslužili svetačke oreole i titulu vožda.

Posle je naziv vožd srpske zemlje davan kraljevima Milutinu, Dečanskom i Dušanu. A nakon nesrećne bitke na Marici, Srbi decenijama čekaju novog vožda. Tu titulu će dati još despotu Stefanu, prilikom oplakivanja posle prerane smrti ovog prosvećenog vladaoca:

"I ti si nas ostavio voždu

"Oplakuj opet, Beli grade, pocrnjenje tvoje. Vožd naroda kao cvet procveta i otpade. I zemlja rida s tobom, što brzo primi onog kome se nije nadala" - piše u Žitiju despota Stefana Konstantin Filosof.

Posle toga Srbi su tim činom odlikovali samo vožda Karađorđa, da bi potom, sve do danas, čekali novog vo

novog Izrailja."žda. Možda se on, u jednom munjevitom trenu, pojavio; ali se, doslovno, sav svet ustremio na njega, tako da je kao Atlant na plećima svojim nosio celu planetu. Morao je otići. Možda je on tu negde, u gustim šumama, u dubokim pećinama, kao mitski junak koji čeka čudo, a i sam je čudo.

Mržnja jača od ljubavi, sumnja žešća od vere

Sad srpski narod treba da izvojuje najveću pobedu da bi dokazao da je svetosavski narod, dostojan tragedije koja ga je snašla - spasonosnu pobedu nad samim sobom; jer u ovim preteškim okolnostima, što traju već previše godina, a koje nijedan drugi narod ne bi tako podneo, neizbežno su propale mnoge vrednosti, ne samo materijalne nego i moralne. Srpski čovek jeste izdržao, ali se i pohabao, gubeći mnoge vrline, a time i visoki moral. Porušen je ceo sistem etičkih i ljudskih vrednosti, koje su nas krasile. Uzajamna mržnja kao da je jača od ljubavi, nepoverenje veće od poverenja, sumnja žešća od vere. Ovo je opasan trenutak. Mi moramo povratiti ravnotežu, i uprkos neprilikama, i upravo zbog njih, negovati uzajamnu ljubav, poverenje, slogu, nepokolebljivo rodoljublje i tvrdu veru. Drugim rečima, osigurati pobedu vrline nad porocima koji nas ugrožavaju sa svih strana, i iznutra i spolja. Šta nam, braćo, preostaje ako smo izgubili zemaljsko carstvo? Da se izborimo za nebesko, da od mnogostradalnog naroda postanemo ne raja - čuvajmo se rajetinskog mentaliteta! - nego posvećeni narod, posvećen dobru, imun na zlo. To je sad imperativ koji istorija upućuje srpskom narodu. On se mora odazvati, pokušavajući da ga ispuni, ako ne želi da propadne i nestane.

Kad se toliko izgubi, koliko su Srbi izgubili paradoksalno se steknu uslovi za približavanje savršenstvu o kome su sanjali i Mojsije, i apostol Pavle, i sveti Sava, i mnogi drugi sejači vere i vrline. Oni bi vam rekli: gore glave!