NA ROBIJU ZBOG SLUŠANJA RADIJA

Slučaj dr Dragića Joksimovića, advokata koji je branio Dražu Mihailovića

NA ROBIJU ZBOG SLUŠANJA RADIJA

Napisao: dr Radoje Vukčević

Dr Joksimović morao je da plati životom zbog svega nekoliko jezgrovitih rečenica koje su išle u prilog optuženom Draži Mihailoviću. Za njim su se kretale senke agenata, pratili su svaku njegovu stopu i svaku reč. On je to slutio, i zato oprezan bio, ne nadajući se da će mu i posete najboljih prijatelja, tokom krsnih slava i drugih verskih praznika, doći slobode i glave

(Preuzeto iz Glasnika Srpskog istorijsko-kulturnog društva "Njegoš" iz Čikaga uz neophodna redakcijska skraćenja)

Dom vojske u Topčideru u kome je održan proces generalu Mihailoviću

Dragić Joksimović, najviše poznat kao branilac Draže Mihailovića, morao je svoju odbranu platiti glavom, iako je za branioca postavljen od strane suda i Advokatske komore.

Reči o "besnim psima, koje treba motkama pretući, bez ikakvog suda, otrovnim zmijama i akrepima, koje treba zgaziti bez milosti, izdajicama svoga naroda i revolucije, koje treba smrviti", ne potiču samo od Višinskog, svemoćnog sovjetskog tužioca, u procesima istrebljenja negdašnjih komunističkih idola, tada već samo Staljinove opozicije, Trockog, Rikova, Zinovjeva, Buharina...

Mnogi čuveni advokati slavu su stekli braneći ljude i zločine, koje su sami osuđivali, ali ipak, po sili prava i ljudske savesti, iskreno tražili da umanje zlu sudbinu nesrećnika, delinkvenata, sanjalica, patologa ili izgubljenih duša, čije su im glave predate u ruke. Staro je pravno pravilo da se i najgorima ili najnesrećnijima mora dati prilika za svestranu odbranu, kako bi se lakšeg srca rastali i sa zemljom i sa slobodom, jer je "bolje osloboditi devedeset i devet krivaca, nego osuditi jednog nevinog".

Dr Joksimović osuđen je i zbog toga što je "u proleće 1949. godine tvrdio pred svedokom Nikolom Nikolićem, koji ga je upitao kakva je situacija i šta ima novog, da je situacija dobra, da će biti promena i da će biti dobro za njih."

Ako stvari tako stoje u civilizovanom svetu, gde se i najtežim grešnicima priznaje pravo na poslednju odbranu ili ljudsku milost, tako one ne stoje u komunističkim zemljama, gde se klasna ili partijska pravda, koja je pod jakobincima dotakla dno, povampirila se pod sovjetskim terorizmom, a preko ovog i u svim komunističkim tamnicama. Ne samo što niko nije smeo otvoriti usta protivu vladajuće dogme i kaste, već je to zabranjeno i braniocima na sudu, makar sud i postavio. Tako je dr Joksimović, mesto slave koju bi mu donela odbrana Draže Mihailovića morao platiti glavom zbog svega nekoliko jezgrovitih rečenica, koje su bile i tačne i potrebne. NJih nije smeo ni mogao prećutati nijedan častan i neustrašiv branilac, najmanje Joksimović.

Ko se borio, a ko "prevrtao karte po kafanama"

Neke od tih, naročito podvučenih, rečenica vezane su za svog izdatog štićenika i njegovu neospornu ulogu "gorskog cara", neke za režim i sistem, sa svima mistifikacijama i sračunatim dokazima, a neke i za državnog tužioca, koji je po kragujevačkim kafanama "prevrtao karte, kad je Mihailović spremao otpor sa Ravne Gore". U takvim iskricama ležala je Joksimovićeva glava. To je uostalom svima objasnio i svemoćni "maršal" Tito, 14. jula 1946, dakle tačno uoči Joksimovićeve odbrane i Mihailovićeve presude, koja je pala sutradan, 15. jula 1946.

Na Cetinju, na putu ka Jadranu, Tito je pred sakupljenim svetom izjavio:

"Taj advokat (Joksimović) brani Mihailovića na način koji je protivan interesima naših naroda, prosto - kao svaki narodni neprijatelj. Ali ovo nije samo ideologija advokata Joksimovića, već i drugih sličnih njemu, koji se kriju iza demokratske maske", aludirajući i na Đonovića, takođe Dražinog branioca, na Cetinju i poznatog i uvek poštovanog.

Glavni povod ovog neobičnog diktatorovog mešanja u stvari pravde, savršeno poslušne, i to za vreme samog suđenja, bio je taj, što je smeli Joksimović tražio od suda: da svom štićeniku postavi nekoliko pitanja, na koja branilac ima prava po svima zakonima sveta. Mesto da pitanja dozvoli, predsednik suda je bezobzirno odbrusio:

"Tužilac je okrivljenom Mihailoviću dovoljno pitanja postavio", isključujući sva dalja, pa i braniočeva, za koje se inkvizitorska pravda mnogo ne interesuje.

---

Na Cetinju, na putu ka Jadranu, 14. jula 1946. godine Tito je pred sakupljenim svetom izjavio:
"Taj advokat (Joksimović) brani Mihailovića na način koji je protivan interesima naših naroda, prosto - kao svaki narodni neprijatelj. Ali ovo nije samo ideologija advokata Joksimovića, već i drugih sličnih njemu, koji se kriju iza demokratske maske", aludirajući i na Đonovića, takođe Dražinog branioca, na Cetinju poznatog i uvek poštovanog.

---

Kako je u tom času, ozlojeđen takvim faraonsko-srednjovekovnim odgovorom, Joksimović raširio ruke od čuda, a Đonović se u znaku protesta digao sa svog mesta, prišao je branilačkom stolu američki saradnik "United Press" da pita o čemu se radi. Usled takvog gesta, dozvoljenog pred svim pravnim sudovima, novinara su izbacili napolje, iako je on sve do tada, na sramotu demokratske javnosti, pokazivao dosta volje da u boljoj svetlosti pokaže i tužioce i sudije.

Kuda diktatori upere prst tamo se okreću i strele. Zato su Joksimovićevi dani bili izbro-jani. Za njim su se kretale senke žbira i agenata, pratili svaku njegovu stopu i svaku reč. On je to slutio, i zato oprezan bio, ne nadajući se da će mu i posete najboljih prijatelja, tokom krsnih slava ili drugih verskih praznika, doći i glave i slobode.

Komunisti su bili najgrlatiji

Ko je dr Joksimović bio do Dražinog procesa? Kakvu je to krivicu počinio i kakvu kaznu zaslužio?

Dr Dragić Joksimović rođen je u Bačini, mirnom i pitomom selu Pomoravlja, srezu temnićkom, u skromnoj i poštenoj seljačkoj porodici, dana 18. juna 1893. Sreli smo se kao studenti prava u Beogradu, leta 1919. Zajedno s Milanom Rajićem i nesrećnim Dragom Đonovićem, predvodio je klub studenata - demokrata na Beogradskom univerzitetu. Ovaj klub bio je brojno jači od radikalskog, ali s njim u vezi i korektnoj saradnji, sve dok je saradnje bilo između dve naše vodeće partije. Većinu studenata činili su neopredeljeni, dakle i ratnici, i razočarane patriote, i dobronamerni politički početnici. Komunista je bilo malo, iako su bili grlatiji od svih drugih. U svom besu na neopredeljene, koji su najčešće išli s demokratima, oni su nam dali ime "beskičmenjaci".

Komunistički klub predvodili su dva večita studenta, Miodrag Savković i Era Marković, obojica ubačeni agenti Uprave grada, koji nikad nijedan ispit nisu prešli.

Među svima studentima, Joksimović je bio jedan od najspretnijih i najboljih govornika, koji je svojoj logici i svom besedništvu davao daleko manju cenu, nego su mu je davali protivnici. Uvek staložen, bez ispada i praskanja, on je svima studentskim diskusijama davao umeren ton, putem sažetih i kratkih predloga, izbegavajući svaku dugu govoranciju, koje su nam u tim danima bile u krvi, naročito kad su u pitanju naša "blagodejanja" ili "akademske slobode".

Na Terazijama, protiv žandarmskih bajoneta

Jednom prilikom smo tražili da se, u glasovitoj povorci, prošetamo glavnom ulicom, protestujući protiv vlade i naše opšte sirotinje. Kad smo ispred sebe ugledali bajo-nete i nakostrešena žandarmska lica, Joksimović, inače loš pevač moga ranga, zapevao je "Bože pravde". U tom se času svi oštri bajoneti okre-nuše ka nebu, nezgrapne noge lupnuše jedna o drugu, po izlokanoj drvenoj kaldrmi, a sve puške odleteše "o desno rame". Tako smo u međusobnom smehu i dobacivanjima prošli ispred Londona ka Slaviji i svom Studentskom domu, gde su nas hranili Amerikanci.

Drugom prilikom, za vreme druge Protićeve vlade, koji studente nije mnogo cenio, iako su mu među nama često bili i sin i kćerka, hteli smo da s Kalemegdana odemo u povorci do Kleriyesa i ispod Regentovih prozora uzviknemo tri puta "Ua", mesto Ura... i ništa više. Zašto? Čini mi se da to nismo znali ni tada, a kamoli danas, uvek u nekoj studentskoj maglovitosti i utopističkom zanosu, tražeći raj na zemlji, kojega na zemlji neće nikada biti. Joksimović predlaže da Regenta ostavimo na miru, ali da od vlade tražimo sve, što ni najbolja vlada, najbogatije države, ne bi nikada mogli dati. Rektor Jovan Cvijić, i razum, i savest, i duša, objašnjava nam:

"Ja sam republikanac (jer tako se osećala cela Skerlićeva klasa), ali mi se čini da to što tražite u jednoj pobedonosnoj monarhiji - nije ni pristojno n i pametno. Kad bih ja bio na vlasti to vam ne bih nikad dozvolio".

---

Reči o "besnim psima, koje treba motkama pretući, bez ikakvog suda, otrovnim zmijama i akrepima, koje treba zgaziti bez milosti, izdajicama svoga naroda i revolucije, koje treba smr-viti", ne potiču samo od Viši-nskog, svemoćnog sovjetskog tu-žioca, u procesima istrebljenja negdašnjih komunističkih idola, tada već samo Staljinove opozicije, Trockog, Rikova, Zinovjeva, Buharina...

---

Nismo poslušali Cvijićeve savete, jer smo gotovo svi, naročito ratnici bili neka napast od fantazije, koju sada ne možemo lako shvatiti, još manje hvaliti. Na Terazijama su nas žandarmi dočekali i rasterali, ne dajući nam prilike na taktičke poteze s himnom. iz jedne kapije siktao je Vasa Čubrilović, iz druge Cvetko Popović, oba sarajevski atentatori. Iz treće je dopirao glas Jukića, zagrebačkog atentatora na bana Škerleca. Iz četvrte je odjekivao bariton Jovana Zdravkovića, kasnije robijaša u Titovim kazamatima. Duboko, iz pete kapije, čuo se glas Bogdana Kneževića iz Niša, a iz šeste... još dublje... moj vlastiti... sve same fantaste i sanjalice. Joksimović pored nas, i Cvijić iza nas bili su u pravu, oni i razum, a ne mi, s kičmom ili bez nje, plahi, razuzdani i često razmaženi.

Mlin klepeće, a brašna nema

U Beogradu je Joksimović završio prava početkom 1922. i nastavio spremanje doktorata u Drezdenu i u Frankfurtu na Majni, Geteovom rodnom mestu. Iduće godine sreli smo se opet u Berlinu, na prvom i najvećem kongresu jugoslavenskih studenata u novoj Vajmarskoj Nemačkoj, kojih je tu bilo nekoliko stotina. Većina, na čelu sa mnom, nije imala pametnijeg posla nego da šalje proteste Beogradu i traži - sve vajmarske slobode. Manjinu je vodio Joksimović, bez mnogo larme, ali s dosta sarkazma i pomirljivosti, tražeći iste slobode, i akademske i građanske, ali putem apela, a ne protesta i pretnji. Kad mu je dodijalo, a i meni za njim, čuo se njegov blagi ukor.

"Ja sve čujem klepet mlina... ali brašna, brašna nema!"

Posle dosta lutanja i studija po Zapadu našli smo se opet u Beogradu 1927. Joksimović je iz državne službe prešao u advokatski red, srađajući se sve više sa svojim pozivom. Često sam pokušavao da ga zainteresujem za krivično pravo i velike procese, jer je za to privlačno pravno polje imao sve preduslove, od urođene bistrine, do najveće školske spreme. NJega je više privlačilo trgovačko i menično pravo, svakako pod uplivom svoga starijeg brata i advokata, s čudnim nadimkom "Prcadin". Odlični advokat, kakav je Dragić uvek bio, imali su uspeha i na tom specijalnom i mirnijem polju, ostajući javnosti manje poznati od "krivičara" kako su nazivali procesne advokate.

Pored svoje advokature, dr Joksimović se bio srodio i sa svojom Demokratskom strankom, kojoj je, uostalom, pripadalo ili naginjalo oko 80 procenata cele inteligencije iz Srbije i Crne Gore. Čestiti čika LJuba, u čijem smo se skromnom domu katkada sreli, bio je njegov idol i simbol.

Zakon o "oslobađanju od straha"

U svima našim političkim izborima od 1927, 1931, 1935. i 1938. vidimo Joksimovića na listi Demokratske stranke ili Udružene opozicije. Bio je i narodni poslanik okruga moravskog, a 1945. i član takozvanog posleratnog parlamenta, na osnovu predratne demokratske kandidacije ili Čerčilovih famoznih amandmana, dodatih u Jalti još famoznijem sporazumu između Tita i Šubašića od novembra 1944. Ova poslanička grupa sa dr Joksimovićem na čelu, predložila je projekat zakona o "oslobođenju od straha", u smislu osnovnog postulata proigrane Atlantske povelje, uz smeh i urlanje komunističkih perjanica.

Pošto Demokratske stranke nisu prihvatile komunističke izborne diktate i zakone, to je Joksimović, zajedno s Milanom Grolom, avgusta 1945. napustio zagađeno politički polje.

Posle Dražinog procesa napušta i svoju advokatsku profesiju, ali nju ne više svojom slobodnom voljom, već pod udarom komunističkih dekreta. Čestiti Joksimović, posle svoje hrabre odbrane, osećao je udar za udarom. Oduzeli su mu i advokaturu. Bez sredstava za život, jer su mu oduzeli i imovinu, Joksimović je prinuđen da se primi posla običnog advokatskog pisara kod Isaka Abravanera, mladog advokata, nedoučenog pravnika ali vatrenog režimlije. Na tom belom, ili bolje reći crnom hlebu, dočekaće svoje lišavanje slobode i tešku robiju, koja će ga i progutati.

Oportunistička odbrana Draže Mihailovića

Analiziramo li Joksimovićevu odbranu Draže Mihailovića, ukoliko nam je poznata, jer je komunističke vlasti nikad nisu objavile, mi u Joksimovićevoj odbrani nalazimo velike delove čistog oportunizma, i to samo zato, što Joksimoviću nije bilo do slave, koliko do olakšanja nadljudskog krsta Draže Mihailovića, koji su na njegova čovečanska leđa svalili, i neverni saveznici, i neposlušni komandanti, i surovi tevtonski osvajači, i osioni komunisti, loši ljudi i beznačelni dani. Eto s tog razloga, poštovanja linije, koju štićenici nameću braniocima, mi u celoj odbrani ne vidimo pravog Dragića Joksimovića, neustrašivog jastreba iz pitomog Pomoravlja, već više čoveka, s mnogo takta i strpljenja. Kao takav on ne želi da Mihailovićevu tešku sudbinu napravi još težom, a još manje da raspali strahovito raspaljene strasti.

Osuđen zbog slušanja radija

Kad već prilično znamo, i umerenu, često i oportunističku prirodu Joksimovićeve odbrane, sa svima njenim časnim i iskrenim motivima, nameće nam se pitanje: kako je tešku komunističku robiju, s prinudnim radom, mogao zaslužiti ovako pribrani, obazrivi, i već na neko zlo upozoreni branilac, skromni i verni skutonoša boginje Pravde, uvek spreman da zaštiti nezaštićene, više nego da izaziva svemoćne i neukrotive. Odgovor će biti lakši, kad i presudu pozovemo u pomoć.

U toj presudi čitamo:

"Dr Dragić Joksimović, krajem 1948 g. pa sve do juna 1949, u stanu dr Milivoja Ivankovića, gde je često odlazio radi slušanja emisija stranih radio stanica, i na drugim mestima, zajedno s optuženim Ivankovićem, Savom Đorđevićem i dr Čedomirom Stankovićem, u prisustvu drugih lica, uzimao je učešća u političkim razgovorima, u kojima je i lično tvrdio da će uskoro doći do rata, koji će se završiti pobedom imperijalističkih sila, da će se postojeće državno uređenje u našoj zemlji uskoro izmeniti, da će naša zemlja prići imperijalističkom bloku, da će se na vlast povratiti bivše buržoaske stranke, te je radi ovoga u zajednici s otpuženim Ivankovićem i Đorđevićem, koji su na sebe preuzeli zadatke da nabave statute bivših buržoaskih stranaka, pristupio pripremama za izradu novog statuta bivše Demokratske stranke".

Pored svih ovih "krivica" doslovno prenetih iz presude dr Joksimović je "u proleće 1949. tvrdio pred svedokom Nikolom Nikolićem, koji ga je upitao kakva je situacija i šta ima novog, da je situacija dobra, da će biti promena i da će biti dobro za njih". Prema svemu ovome znači: da komunistički zakon, u svom čl. 9. stav 1, Zakona o krivičnim delima, za zločin protivu države i društva uzima:

Slušanje stranih radio stanica, bez svakog daljeg preciziranja o prirodi i cilju materijala koji se inkriminiše.

Političke razgovore i prognoze, bez ikakve pripreme, namere ili mogućnosti da se putem takvih razgovora utiče na događaje, pa čak i bez svake organizacije, koja bi to htela ili smela.

Platonske simpatije za stare demokratske ili buržoaske partije, bez ikakvog činjenja, ili razgovore o potrebi statuta za Demokratsku stranku, pre nego je u tom pravcu izrečena ili napisana i jedna jedina reč.

Slučajni razgovori o situaciji, očekujući i želeći uvek nešto bolje, bez svakog akta ili stvarnog pokušaja protivu goreg.

Pored ovoga, postojanje krivičnog dela garnira se i sa maglovitim, i u krivičnom pravu nemogućim, primesama kao što su: "i na drugim mestima" ne precizirajući koja su to mesta, ili "u prisustvu drugih lica" ne izlažući: ko su ta nevidljiva lica, ili donkihotske vetrenjače: duhovi, ljudi, agenti ili obične fantazije?

"Naročito" na slavama i na drugim mestima

Čitajući opis svih krivičnih radnji, koje diktatura i teror imputiraju dr Joksimoviću, nameće se novo ptianje: po kome to zakonu sveta, sve ovo, bez svakog pokušaja ili čina da se snovi i želje prevedu u delo, može i sme biti, i običan istup ili običan prestup, a kamoli - zločin?

Kako se dr Joksimović branio protivu ovakve volšebne i neprecizne optužbe? Presuda diktatora ne pomaže nam dovoljno da rasvetlimo i to pitanje. Ali između redova oskudnog teksta, i iz opisa dvojice prisutnih pretresu, jasno proizlazi:

Draža Mihailović i dr Stevan Maljević sa grupom optuženih

Joksimovićev saučesnik, optuženi dr Ivanković, imao je radio u svom stanu, a takav luksuz sebi nije mogao dozvoliti jedan od najvrednijih i najboljih prestoničkih advokata. Ivankovićev radio slušao je katkad i Joksimović. Slušali su ga i Đorđević i dr Stanković, jer radio aparati nisu samo nameštaj za dekoracije, već i sprave za slušanje vesti, ili kontakt sa svetom, preko dalekih talasa i bezopasnih antena.

Optuženi su se katkad našli zajedno o praznicima, "naročito slavama i na drugim mestima", van stana dr Ivankovića, katkad i u prisustvu drugih lica, što znači posetilaca slave, pred kojima se sigurno nikad ne raspravljaju tajni ili anatemisani politički problemi, pa i kada bi svi činili istu celinu, a ne različite pojmove i svetove. Ako bi toliko bili naivni i neobazrivi obični laici, neće takav biti stručnjak u pravu dr Joksimović, naročito posle neobične Titove poruke sa Cetinja.

Dr Joksimović ne spori da su katkad "komentarisali one stvari, koje su se čule preko radija" jer nema zakona koji radio zabranjuje, sem u ratu, "ali da to nisu bili politički razgovori ili komentari", iako su prema presudi "nosili opozicioni karakter". Nijedan drugi navod iz optužnice dr Joksimović nije priznao, niti je ijedan merodavni pravni dokaz njegovo priznanje zamenio. Ali sada presuda Joksimovićevu odbranu o nepostojanju, "političkih razgovora", opovrgava izjavom dr Stankovića, kao da ceo život nije neka vrsta dozvoljene politike, skopčane sa životom i ljudskim bitisanjem.

Stankovićeva izajva glasi:

"Komentarisali smo sledeće izbore. Joksimović je rekao da će biti interesantni, a ja da će biti isti kao i oni u 1945."
I sada slavni sud trijumfalno dodaje:

"Joksimović ne priznaje da su vođeni politički razgovori, a razgovor o izborima ne može se odvojiti od politike."

Ovaj suludi stav maljem bije u glavu, ne nas, koji takvu mudrost čitamo, već one, koji je izmisliše i hartiji poveriše. Razgovor o izborima morali su uvek biti ograničeni na trke s jednim konjem, ili izborima komunističke partije, jer drugih izvan njihovog fronta nije moglo biti ni na jednom posleratnom izboru. Druge stranke u svim tim komunističkim izborima nisu ni mogle učestvovati, te prema tome razgovori o takvim izborima nisu mogli značiti propagandu za druge opozicione partije, kojih na izborima nije ni bilo, niti moglo biti.

Kad je i običan razgovor o izborima zabranjena politika, a svi podanici jednaki pred zakonom, onda bi na robiju otišli i svi komunistički kandidati i glasači, jer su, vodeći izbornu propagandu, vršili krivice političke prirode. Ako bi ovakve neminovne silogizme osporili, onda bismo priznali da o izborima mogu i smeju govoriti samo pristalice komunističke partije, jer ako to čine i drugi, onda takvim razgovorima vrše - teške političke zločine. Znači, podaničku jednakost pred zakonima, makar bila i formalna, ova presuda menja i ukida, dajući samo komunistima pravo da o izborima govore, a zabranjujući svima drugima da za vreme izbora i usta otvore.

Krivica starog cilindra

Na teret dr Joksimovića ide i sve drugo, što je bilo ko iz cele grupe ili sumnjivih svedoka izjavio pod policijskim torturama ili obećanjima, a porekao na sudskom pretresu. Tu dolaze: razgovori ili želje o mogućem obrazovanju koalicione vlade, koja je i bila Čerčilov uslov Titovog ustoličenja, pa čak i sporazuma Tito - Šubašić . NJima se dodaju i priče o oživljavanju stranačkog života, o programima bivših stranaka, o statutima demokratske stranke, i o ličnosti novog predsednika vlade.

---

Joksimovićev "saučesnik" dr Ivković optužen je što je imao radio aparat, sa kojeg su povremeno slušali strane radio emisije advokat Joksimović, Savo Đor-đević i dr Čedomir Stanković.

---

Čujmo sada najteži od takvih dokaza: Neki stari cilinder, koji je išao od glave do glave, posle skromne slave i razonode, uz smeh i šalu ljudi, davno izbrisanim s njihovih lica i jezika. Blagodareći takvom "dokazu" presuda trijumfuje:

"Bez sumnje da je ovo bila šala, jer stavljanjem cilindera na glave ne postaje se predsednik vlade ili ministar, ali je ova šala bila jasan izraz želja i nastojanja optuženih."

"Želja i nastojanja"; da li baš tako stoji u presudi? Od reči do reči - glasi odgovor. Pa to su stari inkvizitorski pojmovi i definicije, zakoni i pravda. Spustimo li se u podrume Palate pravde u Parizu ili Madridu, tamo ćemo naći ostatke hiljadu srednjovekovnih presuda iz Tokvemadinih i inkvizitorskih dana, sa te dve naročito podvučene reči na latinskom jeziku. Svaki bujni mladić mogao je u svom snu videti i poljubiti najlepšu devojku ili ženu svog sela ili grada. Ali u svojoj bigoteriji verskoj, kolektivnoj hipnozi, i dubokoj ignoranciji i o snu i o životu, on je svaku takvu vilu iz svojih pohotljivih snova mogao uzeti za "vešticu".

Ako je svoj san saopštio svom dušebrižniku, lepotica je bila izložena torturama, polumrtva izvedena pred sud, "priznala sve i više puta ponovila da je veštica"; i da "reke i mora prelazi u kori od jajeta"; dok bi sutradan bila spaljena u centru naselja, uz urlanje poludivlje rulje i večitu sramotu njene porodice. Ovakve inkriminacije na lomaču bi popele i Marksa, jer je verovao da se do pobede, može doći i parlamentarnim putem, ili Lenjina, jer je 1921, uvođenjem "nove ekonomske politike"; prevrnuo sve svoje i Marksove doktrine, kako bi spasao svoj ugroženi sistem. Ovakvom staljinističkom ili titoističkom inkvizitorskom sudu ne bi umakao niko ispod sunca, pa ni sami Staljin i Tito, a kamoli sudija Rumenić ili Stijović, čim se struje promene ili pojmovi revidiraju.

"Zaboravnost" svedoka

I komunsitički sud zna da se iskazi kod policije, opovrgnuti na sudu, ne mogu uzeti za dokaz, kao što se ni ljudske "želje i nastojanja" ne smeju definisati kao zločini, jer bi, pre ili kasnije, teško ugrozili i žrtve i sudije. Zato sud traži i nalazi policijske svedoke, koji će iznuđene i opovrgnute "dokaze" opet posaditi na svoje vlastite noge. U tom cilju upotrebljavaju pet svedoka. Ali i njihovi navodi na glavnom pretresu odstupaju od iskaza u istražnom postupku, nešto usled "zaboravnosti"; a još više usled pobune nemirne savesti, u prisustvu mešovite publike i njenih tumačenja. Iz tih razloga, sud njihovu dokaznu vrednost uzima "povezano", a te veze meša, kao što su parke vezale niti ljudskih sudbina, dakle opet nešto novo, i u krivičnom postupku civilizovanog sveta, i u savremenoj socijalnoj psihologiji.

Tu svoju "povezanost" sud ovako pravda:

"Odstupanje u iskazima svedoka na glavnom pretresu od onih datih u prethodnom postupku, po nahođenju suda, došla su delom usled želje svedoka da donekle ublaže krivicu optuženih, a delom usled toga što su svedoci, dajući iskaze u prethodnom postupku, bili bliži događaju. Tako je u njihovom pamćenju tada bilo zadržano više dokaza, nego kad su ispitivani na glavnom pretresu, što je sasvim razumljivo, jer se vremenom izvesni detalji gube iz sećanja, dok u sećanju ostaje suština stvari".

S ovakvim drevnim razlozima i nepravnim analizama može se pretpostaviti sve, i opravdati sve, što godi vlasti ili njenoj giljotini.

Kad sazru trešnje i grožđe

Među svim svedocima od kojih su neki sumnjivi, neki agenti, a neki samo nesrećnici, bačeni među dve vatre, svoje slobode ili časti, sud najradije izdvaja Nikolu Nikolića. Dok je u prethodnom postupku zapisano da će se stanje "promeniti i popraviti kad sazru trešnje i grožđe" na pretresu Nikolić dodaje "jer će tada ići u Vranje da ih jedu". Neka bude jedno, drugo, ili oboje, u svemu tome nema ničega što bi smelo da izađe pred lice pravične pravde, jer tu nema ni indicija, ni dela. Stanje se može i promeniti i povratiti, bez potresa ili prevrata, putem novih i boljih zakona, reformi i evolucije, koje ne inkriminiše ni komunističko društvo.

Pored beznačajnosti ovakvih reči, sud nesrećnog Nikolića ne pušta lako iz svojih kanyi. Prema prvom iskazu Joksimović mu je na putu od Kalenića pijace do Vukovog spomenika govorio "da je situacija dobra, da će biti promena i da će biti dobro za nas", što sve znači premalo i za obične razgovore, a kamoli za krivične zakone. Sudu se ipak ne dopada Nikolićevo objašnjenje na glavnom pretresu, kad svedok nije više u rukama inkvizitorske policije, već u rukama i tužioca i branioca, i suda i neke ograničene javnosti. A tu, pred merodavnijim faktorima, premlaćeni Nikolić je izajvio, kako mu je tom prilikom optuženi Joksimović rekao "da je za nas dobro, jer je naša zemlja dobila zajam". Ali sve se to, navedeno i ranije i tada, svodi na isto: vođenje beznačajnih i najobičnijih razgovora, o kojima zakoni ne vode računa, sem kad su stvoreni da pakuju krivice, progone nepoželjne, a sramote, i režim, i sud i sudije.

---

Između 16. juna 1949, kada je zatvoren dr Joksimović i 1. avgusta 1951, kada su prestale njegove zemaljske muke, prošlo je 775 dugih i paklenih dana. Kako je smrt sve muke prekratila 290 da-na pre izdržane kazne to ostaci dr Joksimovića nisu predati njegovoj udovici, iz razloga "što njegovo mrtvo telo mora na groblju mitrovačkog zatvora da odleži ostatak robije".

---

I da bi osakaćena pravda ispala mizernija, sud u svojoj presudi čak i likuje, i to rečnikom, kojim se ne služe ni panduri, kamoli sudije.

"Ova svedočenja pročanja su za decu, a ne za sud", kaže presuda, što je utoliko tačno, ukoliko su sve to blede dečije priče irelevantne za pravdu i njene puteve.
A zatim u presudi čitamo:

"Zar se može pretpostaviti da će se optuženi Joksimović radovati što je naša zemlja dobila zajam i što se time još više utvrđuje, kad optuženi Joksimović na pretresu izjavljuje da je on najlojalniji protivnik komunizma".

Između zemlje, režima i sistema, velike su razlike. Čovek koji svojoj zemlji želi najbolje dane, može i lošem režimu i zlom sistemu želeti najgore, bez straha od zakona, jer se ljudske želje ne kažnjavaju.

Radovanje kao greh

Ovakvu tezu komunističkog tolkovanja pravde moramo popratiti s dva pitanja. Kad je te iste 1949. godine Staljin nameravao da napadne svoje jugoslovenske jeretike i sigurno u sibirske yungle ili logore odvede iz Jugoslavije dva miliona duša, Truman je izjavio da će takav pohod biti povod za rat s Amerikom. Tim putem Jugoslavija je spasena od daleko većeg zla, od kojeg bi i Ajzenhauer spasao slobodu Mađarske, da je slabijeg Trumana uzeo za primer. Zar se takvom potezu Amerike nisu zajedno radovali, i Joksimović i Tito, ceo porobljeni narod, zajedno s vladajućom klikom, upravo, i vuci i jagnjad, svi sem kominformista. A to njihovo radovanje, po tom istom komunističkom zakonu, skratilo bi za glavu najmanje milion podanika, s Titom na čelu, samo da su kominformiste bitku dobili.

Draža Mihailović u sudnici: NJegov branilac dr Dragić Joksimović platio je glavom samo zato što je odgovorio profesionalnoj obavezi

Baš tih dana, kad je pala ovakva presuda, počelo je dalje Trumanovo "spasavanje" Jugoslavije s velikim poklonima i zajmovima, koji su tek pod Ajzenhauerom prešli i milijarde. Takvom zajmu radovali su se svi u opustošenoj Otaybini, zajedno s Joksimovićem i Titom, ali svakako iz različitih razloga i uglova. Tito je tim jednim putem spasavao svoju diktaturu, koja je stajala na samoj ivici provalije. A Joksimović je u takvim poklonima nazirao bolje dane, u punom uverenju da će svemoćni darodavac i zaštitnik obespravljenog sveta, svojim milijardama pomoći gladni narod, a ne sve više učvrstiti diktaturu osione i presite komunističke manjine.

Ova dva pitanja, vezana za našu nedavnu prošlost, a dovedena u vezu s razlozima presude, najjasnije pokazuje: u kakve nas pravne i fatalne apsurde uvodi svako slično inkriminisanje ljudskih "želja i nastojanja", pa čak i radovanja.

Zdravica Svetom Savi

Zakonske praznine u vezi slušanja stranih radio stanica, koje je u Rusiji Staljin zatvorio već 1923., Titovi sudovi ispunjavaju po svojoj klasnoj logici. Presuda kaže "da je slušanje emisija stranih radio stanica optuženima služilo samo kao sredstvo za crpljenje podataka, na osnovu kojih bi dokazivali svoja neprijateljska tvrđenja da je rat između Istoka i Zapada neminovan i da će u tom ratu Zapad izaći kao pobednik".

Kod ovakvih prekluzivnih i hipotetičkih razloga ili nagađanja oči bodu dve stvari. Prva je: otkuda sada titoistički otpadnici, koji Staljina nisu napustili, već je on njih oterao, brane Istok, kad je sve njih od tog njihovog Istoka odbranila Amerika, i to nekoliko meseci pre dana presude, ne zato što voli komunizam, već što između dva zla pretpostavlja manje. Druga je: nigde u iskazima svedoka, ni kod policije, ni kod suda, nema ni jedne reči o tom "neminovnom ratu" od kojeg se neustrašivi komesari toliko plaše. Da bi svoje imputacije u vezi rata, koji se u dokaznom materijalu uopšte i ne pominje, pretvorio u tešku krivicu, komunistički sud lakonski dodaje:

"Nisu to bila pričanja o ratu u smislu izražavanja straha od njega, nego u smislu njegovog priželjkivanja kao sredstva, u kome su svi gledali jednu mogućnost da dođu do vlasti."

Tako se neslavni sud, u svom vrzinom kolu ili bezizlaznom krugu, opet vraća na svoje stare i omiljene pozicije "želja" i "priželjkivanja" s kojima nije operisala ni Hitlerova, ni ijedna druga pravda, izuzevši faraonske, neronske, inkvizitorske i komunističke.

Logika suda zaprepašćuje pri svakom razlogu, a najviše u vezi s optuženim Fahrijom Kulenovićem, advokatskim pripravnikom. NJemu na teret stavljaju "zdravicu i slavljenje Svetog Save, koji je vodio Srbe kroz najteže dane ropstva... želeći svima da iduću slavu dočekaju u slobodi".

Nesrećni Kulenović na pretresu dodaje još jednu reč, i to "ovako", što bi značilo "ovako u slobodi", ili u "ovakvoj slobodi koju nam je dao komunizam".

Pa kad sudije smatraju da je to što im komunizam daje - prava sloboda, za njih svakako i najveća sloboda za sve sudske zločine, a optuženi to ne precizira, zašto onda smele pretpostavke ili nepravične hipoteze, s kojima se protivu slabijeg nikad ne operiše. S njom se i ne sme operisati otkako su rimski pravnici, pre dve hiljade godina, iskristalisali i civilizaciji u amanet ostavili staro pravilo: "in dubio pro reo", ili: sve što je sumnjivo tumačimo u korist optuženog.

Na kraju ovog dela presude: zašto se izrazi "sloboda" i "demokratija" toliko anatemišu i inkriminišu, kad komunistički uslovi i zakoni kipte ovakvim krilaticama, daleko više od demokratskih, ukoliko ih manje imaju, dodajući uz njih samo "narodne"; iako ih narod nikad u komunističkom društvu neće osetiti?
Vic o Titovoj zubobolji

Da bi presuda ispala kitnjastija, u njoj čitamo i "vic o obolelom zubu maršala Tita" s jedne, i zdravicu "da su oči čitavog naroda uperene u optuženog Joksimovića", s druge strane.

Vicevi i slavske zdravice nisu ni instrumenti ni polje krivičnog prava, nigde više u svetu, izuzevši komunističkih pravnih lavirinata. A zatim: zašto bi Joksimović bio kriv što saoptuženi Anđelković tako misli, ili nesrećni Anđelković zato što njegovim željama, rečima ili mislima daju svoj specijalan smisao svedoci Vujašinović i Branislav Đorđević?

Na osnovu ovakvog "dokaznog materijala" dr Dragić Joksimović osuđen je "na kaznu lišenja slobode s prinudnim radom u trajanju od tri godine, i na kaznu gubitka građanskih prava, odlikovanja i penzije u roku od godinu dana", što po uobičajenoj komunističkoj praksi, za svoju opoziciju, znači - vo vjeki vjekov.

S njim su osuđeni i svi takozvani saučesnici, njih petorica na broju, dr Milivoje Ivanković, lekar, Sava Đorđević, novinar, dr Čedomir Stanković, biolog, Fahrija Kulenović, adv. pripravnik i Đorđe Anđelković, štampar. Za ista dela, na iste kazne, od jedne, dve i tri godine.

Celoj grupi nedostaje i porodična, i profesionalna i društvena, pa čak i politička kohezija, što znači da su svih pet Joksimovićevih "saučesnika" najnevinije žrtve režimske želje "da se Joksimoviću skrha vrat" po svaku cenu.

Član 9, stav 1, Zakona o krivičnim delima, pod koji su svi ovi "zločini" podvedeni, kažnjava pozive na nasilno obaranje postojećeg državnog uređenja FNRJ, a ne obične zdravice, viceve, priče, šale, želje i priželjkivanja. Ali komunističkim sudijama zakoni daju sva ovlašćenja, pa i ovo: da pod "nasilnim obaranjem države" podvedu svaku reč, izraz, mig ili znak, na licu svakoga, ko nije pouzdani pristalica vladajuće kaste. Dr Joksimoviću se za otežavajuće okolnosti uzimaju "Politička dozrelost... veliki autoritet u društvu u kome se kretao" i još nešto - "veliku državnu opasnost", koju je sam Tito podvukao uoči Joksimovićeve odbrane generala Mihailovića.

Zloglasna soba broj osam

Za merila ljudskih prava, ili društvenih sistema i režima, nema sigurnije poluge od sudskih presuda. To su najvernija ogledala, i država i zakona, i ciljeva i metoda.

Za naš sud o pravosuđu, zlom ili dobro, pored sudskih presuda, važan je i način njihovog pripremanja i izvršenja. Dotičući i njih, naša slika inkvizitorske pravde komunističkih sudova postaje još praznija. Dr Joksimović je istražne torture preživeo u staroj Glavnjači, jer nova ("Sing-sing" i kasniji "Ce-ze") još nije bila gotova.

---

Dr Dragić Joksimović i njegovi prijatelji poslati su na robiju i zato što je, na jednoj slavi, neki stari cilinder išao od glave do glave pa u presudi piše: "Bez sumnje da je ovo bila šala, jer stavljanjem cilindera na glave ne postaje se predsednik vlade ili ministar, ali je ova šala bila jasan izraz želja i nastojanja optuženih.

---

Novi pakao, na čijem se ulazu ostavljaju sve nade, a na izlazu i sama volja za život, planirao je neki nacistički inženjer, otkupljujući tom uslugom svoje stare zločine. Pola toga ljudskog mučilišta, a to su nekoliko spratova, nalazi se ispod zemlje. Kad iz njih iscrpu vazduh, ljudi kao nemoćna pilad padaju u grčeve i nesvest, sve dok vazduh opet vrate i torture nastave.

Posle osude, preveden iz Beograda u Belu Crkvu, iz Bele Crkve u Požarevac, a iz Požarevca u Sremsku Mitrovicu, dr Joksimović se obreo u njenoj zloglasnoj sobi broj osam... Nekada, davno pre rata, u njoj su sedeli dr Maček i dr Dragoljub Jovanović.

Ovaj poslednji u tu istu sobu poslat je iz Titovog parlamenta, iako s mnogim neshvatljivim privilegijama, jer je nekada bio član i organizator Prezidijuma narodnog fronta, što ga je sve prilično izolovalo od ostalih sapatnika u paklenom zatvoru Sremske Mitrovice. Dok je soba broj osam pravljena za 12 osoba, a u njoj ih pre rata nikad nije bilo više od 13 zatvorenika, Joksimović je u njoj čamio sa 124 živih leševa, bez mesta da se ispruže, a kamoli nađu mira svojim izlomljenim kostima. Takve tantalske muke, ponižavan i vređan na svakom koraku, od zlehudog obroka do teškog prinudnog rada, dr Joksimović je stoički izdržao sve do 1. avgusta 1951, kada se rastao sa ovim grešnim i bezbrižnim svetom, sa ovim neslavnim i beznačelnim vekom.

775 paklenih dana

Između 16. juna 1949, kada je zatvoren i 1. avgusta 1951, kada su prestale njegove zemaljske muke, prošlo je 775 dugih i paklenih dana. Kako je smrt sve muke prekratila 290 dana pre izdržane kazne to ostaci dr Joksimovića nisu predati njegovoj udovici, sa razloga "što njegovo mrtvo telo mora na groblju mitrovačkog zatvora da odleži ostatak robije", koju je prekratila mučenička smrt, i bolja, i milija, i čovečnija, od komunističkih bezdušnika. Neki u dvorištu, doznali su da se u prostom sanduku, od tankih i grubih dasaka, nalaze smrtni ostaci dr Dragića Joksimovića. Zastali su mirno, skinuli kape i krsteći se u bolu i tišini odali poslednju počast časnom i neustrašnom braniocu pravde, koji je viteški pao na bojnom polju, vršeći svoju uzvišenu dužnost.

Nekoliko dana pošto je mrtvo telo "odležalo robiju" ostaci dr Joksimovića preneti su u njegovo rodno selo. Ali po diktatu svemoćne vlasti, porodična grobnica primila je ostatke mučenika, pravednika i perjanika pravde i slobode, u najstrožijoj tajnosti, uz prisustvo udovice i dvojice rasplakanih rođaka, jer su svi drugi bili silom udaljeni.

Slučaj ili sudbina dr Dragića Joksimovića nisu usamljeni, već samo beočug u teškom i dugom lancu. Među hiljadama znanih i neznanih, njegovu su sudbinu, pod udarom istih zakona, delili mirni crnogorski mitropolit Arsenije, asketski bosanski vladika Varnava, najidealnija demokratska deca našeg belog Beograda, stari i skromni ministri Kosta Kumanudi i Miša Trifunović, veliki pravnici dr Laza Marković i dr Toma Jančiković, stotine najboljih sudija i advokata, hiljade javnih radnika i časnih rabotnika, velikih vaspitača i domaćina, narodnih pravnika i nacionalnih nada.