ZAŠTO SVI SLOVENI NE PRIHVATE RUSKI JEZIK

edna stranica srpsko-ruskih odnosa:
delegacija Srpskog učenog društva na moskovskoj Izložbi naroda

ZAŠTO SVI SLOVENI NE PRIHVATE RUSKI JEZIK

Piše: Rajko Todić

Posle zdravica, bratskog grljenja, muzike i velikih reči, član naše delegacije Milan Đ. Milićević, osetio je zebnju u srcu. Na pitanje domaćina morao je da iznese svoj utisak: "Sve mi se dopada, samo nahodim da je bez celji izjavljivati želju da svi Sloveni prime ruski jezik!"

Kada je, u avgustu 1804. godine, prvi Karađorđev deputat prota Matija Nenadović krenuo na diplomatsko putovanje u Rusiju, srpski ustanici su malo znali o toj dalekoj, moćnoj pravoslavnoj slovenskoj državi.

U ime Boga pođemo - pisao je prota u svojim Memoarima - sednemo na čamac, i kad se povezemo, reknem ja: "Ovako se navezao Kolumb sa svojom družinom na sinje more, da nađe Ameriku i upozna je sa Evropom; a mi se navozimo danas na tihi Dunav da nađemo Rosiju za koju ništa ne znamo gde je, no samo što smo u pesni čuli da je ima, i da Srbiju upoznamo sa Rosijom!"

I ubrzo, već u toku Prvog srpskog ustanka, Srbi su imali prilike da se bliže upoznaju sa ciljevima ruske politike na Balkanu...

A tokom narednih godina devetnaestog veka nadogađalo se mnogo toga u rusko-srpskim odnosima. Rusija je padala i dizala se, još snažnija i uticajnija među evropskim silama. U srpstvu je preovladavalo uverenje da kad god je velikoj zaštitnici slovenstva i pravoslavlja sa Istoka bilo teško - teško je bilo i Srbiji.

Petrograd: (gravira iz 19. veka) Naši delegati do suza su bili dirnuti, kad je 80 pojaca u Petrogradu zapevalo večernje, po notama Kornelija Stankovića. Na moskovskoj izložbi bilo je izloženo šest kompleta srpskih narodnih nošnji. A na zidu dvorane za bankete, ispod grba Srbije, bila su ispisana imena srpskih velikana: Nemanje, Dušana, Karađorđa, Miloša i Njegoša

Jačala je i snaga Srbije. Šezdesetih godina prošlog veka Srbija je gotovo nezavisna država; knez Mihailo Obrenović je proterao Turke iz gradskih garnizona i, okrenuvši se Rusiji i Slovenstvu, zagovarao je oslobođenje balkanskih naroda na čelu sa Srbijom. I dok se u Rusiji, 1867. godine, održava veliki slovenski skup sa etnografskom izložbom, u Srbiji, u isto vreme, borave ruski oficiri u inspekciji srpske vojske. Ovi oficiri podnose izveštaje ministru vojnom Milivoju Petroviću Blaznavcu sa predlozima kako reorganizovati srpske trupe i modernizovati naoružanje...

Pripreme za antropološko-etnografsku izložbu u Moskvi započele su još 1864. godine.

Srpsko učeno društvo, po dobijanju poziva za izložbu, pripremilo je eksponate (kupljeno je šest kompleta srpske nošnje i napravljeno 20 fotografija iz narodnog života) i odlučilo je da u Rusiju pošalje književnika Milana Đ. Milićevića, naučnika Janka Šafarika i slikara Stevu Todorovića.

Knežev poslednji metak

Pred polazak u Moskvu, 23. aprila 1867. godine, M. Đ. Milićević je posetio kneza Mihaila i ministra spoljnih poslova Iliju Garašanina. Susret sa knezom Mihailom bio je kratak; u drugoj sali čekao je Riza-paša, poslednji beogradski muhafis, koji je došao sa celokupnim svojim štabom da se oprosti sa knezom posle predaje beogradske tvrđave Srbima.

MILAN Đ. MILIĆEVIĆ (1831-1908) pisac sećanja na boravak tročlane delegacije Srpskog učenog društva u Rusiji, prva znanja stekao je u manastiru, docnije je završio bogosloviju; u životu je menjao mnoga zanimanja - bio je učitelj, sudski praktikant, pisar i viši činovnik u ministarstvima prosvete i inostranih dela, urednik Službenih novina, pomoćnik ministra unutrašnjih dela, bibliotekar Narodne biblioteke i državni savetnik. Kao što se u životu bavio raznim zanimanjima, tako se i u književnosti ogledao u raznim žanrovima. Pisao je veoma mnogo, objavio je preko 100 knjiga. Kao pripovedač nije ostao zapažen srpskoj književnosti, ali je kao vredan čovek prikupio obilatu građu o narodnom životu, običajima i istorij-skim događajima 19 veka. Najveće i najvažnije delo M. Đ. Milićevića je Kneževina Srbija (1876) i dodatak tom delu Kraljevina Srbija (1884), u kojima je dat opis srpske zemlje sa topografskim podacima, opisom starina, lokalnih predanja i pričom o viđenijim ljudima. Značajna su mu još dela: Pomenik znamenitih ljudi Srpskoga naroda novijega doba, Knez Miloš u pričama, Knez Mihailo u uspomenama svoga nekadašnjeg sekretara, Karađorđe u govoru i tvoru, i dr.

Razgovor sa Milićevićem knez Mihailo je započeo o upravo oslobođenim srpskim gradovima.

"Knez tada izgovori ove reči:

- Valja spremiti vojsku; valja se u nju uzdati; ali treba primati svaki dobitak koji se može imati bez boja. U celomovom našem poslu oko gradova, ja nisam smetao s uma ovu našu još neveštu vojsku. Pomišljao sam da, u najkritičnijem času, sve može, sačuvaj Bože, prenuti kud koje! U takom slučaju vi se svi možete pravdati čim bilo, a ja, i moj vojni ministar, nemamo kuda već da skačemo u Savu... Zato ja, verujte mi, poslednji metak iz moga revolvera neću nikad ispucati. Njega ću pričuvati za sebe samoga!"

Milićević se Iliji Garašaninu obratio rečima:

"Dajte vi nama saveta, da nam se nađe; a ako ne zatreba, možemo ga vratiti nepotrošenog."
Pošto se i sam našalio, Garašanin je, ipak, ozbiljno odgovorio:

- Osem šale, možete Rusima, gde bi bilo potrebe i zgode, kazati ovo: Kneževa vlada ima prijateljsko raspoloženje prema Bugarima, i pomagaće im, koliko god uzmože, da se izbave. Crna Gora je naša; ona često ne sluša, ali iako ne sluša, mi imamo strpljenja da je trpimo do kraja. Hrvatskoj preti opasnost, Rusi znaju od koga; ona nam se obraćala za savet, i mi smo joj rekli: da se drži svojih prava; pa i samu silu da dočeka, držeći se tako. Videćemo kako će biti dalje.

Uopšte, mi vrebamo zgodan trenutak, i povoljne izglede na uspeh, pa ćemo da se tučemo, makar izgubili i ono što imamo!... Eto, to ti je!

Evo nas u Petrogradu

Od Beograda su izaslanici Srpskog učenog drušva putovali lađom do Beča, gde se ekipa uvećala delegatima iz drugih južnoslovenskih krajeva, a odatle vozom sve do ruske granice. Početkom maja stigli su u Poljsku koja je tada bila u sastavu Rusije. Tu ih je sačekao pukovnik P.M. Sakovič, izaslanik moskovskog Slovenskog odbora. Posle obilaska manastira Čestnohov i Varšave, u kojoj su obilato pogošćeni, srpska delegacija je, preko Vilne, stigla u Petrograd.

Na prijemu kod ruskog cara, protokol je deputate "iz slobodne Srbije" stavio na prvo mesto, a imperator se posebno raspi tivao za Knez Mihailovo zdravlje. Ali dvadesetak godina kasnije, kad je Milićević rešio da objavi svoje sećanje na boravak u Rusiji, stvari su se promenile. Mihailov naslednik Milan imao je da se čuva zavera podsticanih od Rusa. Velika zaštitnica pravoslavlja na Balkanu, izračunala je kako Bugarska ima biti u centru njenih interesa, i tako "gurnula" Srbiju u ruke Austrougarskoj. Vreme bratskih zdravica, smenjivano je vremenom "bratskih zavera", to će i kasnije biti odlika srpsko-ruskih odnosa.

"Evo nas u Petrogradu", piše Milićević... "Na periferijskoj stanici dočeka nas mnogo sveta. Najmljena behu za nas kola, koja nas tu dočekaše. Baš kad mi, posedavši u kola, pođosmo u varoš, osu se krupan sneg kakav u nas pada kad su Babini hukovi."

Milićević zatim opisuje lepotu i znamenitosti Petrograda, "pete varoši u Jevropi", njegove crkve, spomenike i palate. Već 8. maja u "Belviju" je bila večera na kojoj je zdravicu Slovenima - gostima održao profesor I. Iv. Strežnjevski, "stari drug i prijatelj našega Vuka" (Karayića).

Posebnu radost pričinila je Srbima poseta čuvenoj kućnoj crkvi grofa Šeremećeva. "... Večernju je", piše Milićević, "služio jedan sveštenik i jedan đakon, a pevalo je, kažu, 80 pojaca. Tada je još trajalo "poprazništvo" po Vaskrsu, te se, s toga, još pevalo "Hristos Vaskrse"! To Hristos Vaskrse zapevaše pojci po notama Kornelija Stankovića! E, ovo je 17 godina od onoga večera, i ja i sada velim da ljudska reč nije kadra iskazati ni onu milinu koju slušaše uho, ni onu sreću koju osećaše srce od te, čini mi se, božanske a ne čovečanske harmonije, koja nama Srbima bejaše tim draža što nam je poznanica još od detinjstva, pa je ovde uznesena na visinu anđeoskoga savršenstva.

Nama Srbima same su suze tekle niz obraze od prevelike radosti. Oh! Svoje, pa ovako divno!..."

---

IMENIK IZASLANIKA

Na kraju rukopisa M.Đ. Milićević je naveo Imenik Slovena koji su bili na slovenskom sastanku u Moskvi, 1867. Među 79 imena nalaze se predstavnici Košuba, poslednjih ostataka Polapskih Slovena iz Pruske, zatim Lužičkih Srba, Rusa iz Ukrajine i Galicije, Čeha, Slovaka, Slovenaca i Hrvata. Između ostalih, ovom slovenskom skupu su, iz srpskih krajeva, prisustvovali "grof Mato Pucić iz Dubrov-nika, brat čuvenoga Meda Pucića, pojeta; Kotur, imućan čovek iz Siska; Musulin iz Gornjeg Karlovca; arhimandrit manastira Krke Kovačević; Uroš Milutinović, mitrovački prota; Nikola Begović, prota iz Gor. Karlovca; Rafailo Kukić, sveštenik iz Vojne Granice; dr Jovan Subotić, rođen 1817; dr Miša Polit, rođen 1835 u N. Sadu; Aleksandar Vukašinović, rođen 1833. u Vukovaru; grof Ilija Dede-Janković iz Zadra, poslednji muški potomak proslavljenog u pesmama Janković Stojana; Lazar Kostić, doktor prava, prof. u novosadskoj gimnaziji; Krstić, predstavnik društva "Preodnice"; Živko Vasiljević, trgovac iz Zemuna; Radak, advokat iz Vršca; Volić, imućan čovek iz Vršca; Spiro Bilbija iz Staroga Zadra; Andreja Sinobad, trgovac iz Zadra; Babić, trgovac iz Šibenika; Milan A. Petronijević, pomoćnik ministra pravde iz Beograda; M. Đ. Milićević, prvi sekretar u ministarstvu prosvete u Beogradu; dr Janko Šafarik, bibliotekar u Beogradu; Stevan Todorović, živopisac i profesor; Vladan Đorđević; dr LJ. Radivojević iz Kamenice; Dragutin Petrović, advokat iz Beograda; Jovan Milinković, advokat iz Beograda; Kovačević, trgovac iz Beograda; Toma Pavlović iz Beograda; Petar Vukotić i Ilija Plamenac, crnogorski izaslanici koji su stigli docnije i ostali posle sviju u Moskvi."

---

Prijem kod cara

"Desetog maja g. Petronijević, g. Šafarik, ja, g. St. Todorović, g. M. Polit i g. Vladan Đorđević, koji se kao đak medicinske škole u Beču, pridružio k nama još iz Beča, odosmo g. Stremouhovu 'direktoru aziskoga departmenta', jer se ovde Srbija broji među zemlje aziske!! G. Stremouhov je bio više vremena ruski konsul u Dubrovniku, i stvari je srpski dobro poznavao. Naša je namera bila da se javimo kancelaru Carevine, knezu Gorčakovu, te preko njega da molimo za audijenciju u Nj. V. Cara Aleksandra II."
Srpski delegati zakucali su na prava vrata. Stremouhov ih je lepo primio i odveo ih je u kabinet knezu Gorčakovu. Opisujući Gorčakova kao čoveka "srednjeg rasta, punog, sedog, obrijanog, s naočarima, s kosom oštrom a očima svetlim, šaljivim" - Milićević je zabeležio njegovu poruku:

- Vi sad idete u Moskvu, a kad se otud vratite, ja neću biti ovde; otići ću s Carem u Pariz. I tako se više nećemo videti: razgledajte me sada dobro! I nanovo se osmehnu, pogledavši malko i preko naočara. Vaš je narod mlad, nastavlja knez - pun je života, budućnosti, a ja sam star, iznemogao. Ali i kad ne bude mene, ko god dođe na moje mesto neće biti manji prijatelj vašem narodu.

Ruski car Aleksandar II primio je, 14. maja, u Carskom Selu predstavnike slovenskih naroda. U salu za prijem uveo ih je dvorski ceremonijar knez Liven. "Deputati iz slobodne Srbije, ovde, na prvo mesto", rekao je. Uredio ih je, beleži Milićević, "kao vojnike ili kao đake", odmah do vrata na koja će ući car. Zatim je pozvao Bugarina Bogorova da se smesti među Srbe.

"Bogorov dođe, stade do nas, i prošapta:

- Baš gi hvala što me turiše pri vas!

- Sreća i naša i vaša što vas ne odvoje od nas, otšaptah mu ja.

Kad je car, sa caricom, petoro njihove dece i celokupnom dvorskom svitom, stigao do srpskih deputata, svakom pojedinačno obratio se sa po nekoliko kurtoaznih reči. A kada se potom upoznao sa Česima i Srbima iz Austro-Ugarske, imperator se ponovo vratio Srbima iz Srbije. Obratio im se rečima:

- Knez Mihailo je bio kod nas, mi se sa zadovoljstvom sećamo njegovog boravka ovde.

JANKO ŠAFARIK (1814-1876) poreklom Slovak; bio je profesor Liceja u Beogradu, osnovao je Beogradski muzej. Bavio se istorijom, arheologijom, numizmatikom i sakupljanjem starih srpskih rukopisa

Za nas ova nova careva reč bejaše tako iznenadna, da bismo se mogli zbuniti, da ne bejaše Šafarika, koji uhvati tu priliku, pa razveze onu besedu koju je bio ranije spremio.

Car, čovek visok, saže se; nasloni se na svoju sablju, i vrlo pažljivo sasluša besednika, pa onda reče:

- Ja sam uvek visoko cenio to osećanje koje je prema meni gajio srpski narod, i nastojao sam da vam pomažem. To nije moje lično delo; ja sam to dobio u nasledstvo od blaženo počivših mojih roditelja. Daj Bože da se vaše želje brzo ispune. A kada ste vi doputovali?

Pošto Šafarik nije razumeo poslednje reči, priskočio mu je upomoć Milićević odgovorom da je to bilo krajem aprila. Na to ga je car upitao:

- Da li su Turci u to vreme već bili otišli?

- Otišli su zauvek, zahvaljujući Vašem Veličanstvu!

- Beograd je sada čist? (slobodan)

- Čist, Vaše Veličanstvo!

- On je sada vaš?

- Naš, Vaše Veličanstvo!

- Ja sam uradio što sam mogao, reče car i slegnu ramenima...

Grane slovenske lipe

Deputati slovenskih zemalja doputovali su iz Petrograda u Moskvu, 16. maja, pred ponoć. "Na stanici nas", piše Milićević, "dočeka mnogo sveta, da se umalo ne pogušismo. Od strašne vike: Ura !Slava! Živeo! prolama se nebo a nama već behu uši zagluhnule". I opet razgledanje znamenitosti "pređašnje stolice ruske carevine", posete slovenofilima, pozorištima i priredbama i - zdravice..." Posle zakuske (17 maja) besmo u Izložbi, rad koje smo upravo i došli. Razgledasmo je svu. Srpsko odelo još ne beše obučeno na manekene, nego svaka haljina beše obešena da se vidi. I fotografske slike behu izložene gledanju. Pohođana (posetilaca) beše množina!...!

STEVAN TODOROVIĆ (1832-1925), slikar, školovao se u Beču i Minhenu. U Beogradu je 1857. godine osnovao slikarsku i crtačku školu i pozorišnu trupu. Bio je dugogodišnji predsednik Prvog beogradskog pevačkog društva. Bavio se sportom: osnovao je Prvo srpsko društvo za gimnastiku i borenje, Beogradsko gimnastičko društvo "Soko" i Savez sokolskih društava "Dušan Silni". Todorović je naslikao oko 300 portreta poznatih savremenika (K. Stankovića, Đ. Daničića, kraljice Natalije). Zapažene su njegove kompozicije iz srpske istorije u crkvama u Negotinu i Smederevskoj Palanci. Bio je član Srpske kraljevske akademije, Petrogradske akademije hudožestva i Akademije u Kataniji (Italija).:

Dok je srpska delegacija boravila u Moskvi, M. Đ. Milićević je više puta imao prilike da se susretne i porazgovara sa vodećim ruskim slovenofilom Ivanom Sergejevičem Aksakovom i sa nacionalnim radnicima Mihailom Nikiforovičem Katkovom i Pavelom Mihailovičem Leontijevom.

Zajedno sa Katkovom Milićević je bio na ručku koji je organizovao Moskovski univerzitet. Zdravica je bilo mnogo, ali su i ovde neki govornici ponudili svim Slovenima jedan, zajednički, ruski jezik - "za jezik naučni". Tada je, piše Milićević, "ustao junak - besednik Čeh dr Vladislav Riger"... "U dužoj, silnoj besedi, Riger reče: - Pred nama su dva puta - ili put kroz potpunu jednoobraznost, ili put kroz raznoobraznost u harmoniji. Ja mislim, gospodo, da raznolikost delova ne isključuje jedninu; nju treba tražiti u harmoniji delova... Slovenska lipa ne bi bila lepša, ako biste joj okresali grane i ostavili samo stablo. Svaki stub treba da se drži svoga korena; deblo lipi treba da je jedno i celo, a vencu njenom pripadaju grane i ogranci. U njima je život, cvet, i lepota drvetu..."

Izaslanik Čeha, Riger, ponovo je svojim govorom privukao pažnju M. Đ. Milićevića. Dogodilo se to u Sokolnicama, 21. maja, na ručku koji je priredila moskovska opština. U sali ovog imanja smestilo se oko 600 zvanica, a napolju, oko dvorane, iskupilo se preko 10 hiljada radoznalaca. Zdravice su se ređale a posle govora Aksakova, pod zastavu Ćirila i Metodija, stupio je Riger:

Knez Mihailo Obrenović: Dok je trajala izložba, ruski oficiri vršili su inspekciju srpske vojske, podnoseći ministru Blaznavcu predloge šta se mora učiniti da se Srbija što pre osposobi za rat sa Turcima. Knjaz je rekao: "Verujte, ja nikad neću ispucati poslednji metak iz svog revolvera, njega čuvam za sebe!"

- Braćo Sloveni! ... Moj mnogo poštovani prijatelj, čije je ime spojeno sa svakom slovenskom težnjom u Rusiji, g. Aksakov, govoraše da je Rusija Bogom pozvana da ostvari slovensko bratstvo kroza slobodu (Slava! Živeo!). Mi svi koji smo došli među vas, od sveg srca, od sve duše osećamo visoki smisao tih reči; mi se svi nadamo, kao braća, u radosti čistoj, blagorodnoj. Ali na žalost, svaka ljudska radost ima u sebi makar jednu kap gorčine!... Ja, gospodo, s tugom opažam, da su se iz ove bratske družine izdvojili jedini Poljaci; oni nisu došli k nama na bratski sastanak (Slava! Živeo!). Ja mislim da tako što nije moglo biti bez ikakvog uzroka. Kada je u vas besnio poslednji rat (reč je o poljskom ustanku 1863/64), i rat, na žalost, bratski, tada se jedan zemljak vaš obratio k bespristrasnom mišljenju Čeha, jer u to doba sva Jevropa bejaše protiv Rusije. Gospodo, moj prijatelj i moj tast Polocki i ja... otvoreno kazasmo onda da radnju Poljaka smatramo za nesreću (gromoglasno pljeskanje), i da ono što oni pišu protiv samoga ruskoga naroda uzimamo mi kao veliku krivdu prema bratu rođenome (Slava! Živeo!) ... No mi ne možemo kriti od sebe da su i Poljaci grana zapadnoga slovenstva, odvojiti od naroda ruskoga i jezikom i istorijom, i da oni imaju pravo na svoj narodni život! ... Uzajamna slovenska ljubav, gospodo, bratstvo među svim Slovenima... bile bi samo prazne reči, ako bi samoživost jednoga plemena, kako reče uvaženi g. Aksakov, htela uzdići se nada sva druga plemena, da ne rečem, progutati ih (veliki žamor); prava bratska ljubav među nama, pravi plemenski panslavizam, mogu biti samo tada kada svi jedan drugoga priznamo za rođena ravnopravna brata... nekad su plemena Polapskih Slovena zauzimala polovinu Đermanije, živeći jedna s drugim u omrazi, i silom pokoravajući jedna druge. U tim bratskim bojevima, oni su zvali susede svoje Nemce, neprijatelje svoje, i, na taj su način, pokoravajući jedan drugoga, redom svi potpali pod tuđ jaram i uginuli su! (Tako je! Tako je! Živeo) ... Ako se borba među Rusima i Poljacima produži, ako ovi poslednji pođu na poslednju borbu, na borbu za svoj narodni opstanak, ko će nam jamčiti da i Poljaci neće, u svoje vreme, pozvati sebi u pomoć protiv Rusa Nemce, koji su jaki svojom vojnom silom?" (Veliki žagor na raznim mestima)...

Ilija Garašanin, ministar inostranih dela: "Crna Gora je naša, ona često ne sluša, ali i ako ne sluša mi imamo strpljenja, da je trpimo do kraja" - rekao je ispraćajući delegaciju u Moskvu i Petrograd

I sam M. Đ. Milićević, pod utiskom istupanja Vladislava Rigera, počeo je da sa izvesnim podozrenjem gleda na ovo slovensko okupljanje. Primetivši to, P. M. Leontjev zatražio je da mu otvoreno kaže šta mu se to ne dopada. "Sve mi se dopada", odgovorio je Milićević, "samo nahodim da je bez celji izjavljivati želju da svi Sloveni prime ruski jezik!" "Molim vas", rekao je Leontjev, "ima svuda ljudi preteranih. Odvojte njihove izjave od mišljenja drugih pametnih Rusa..." Čuvši taj razgovor, knez Čerkaski dodade: "Za boga, oni koji su kozačke konje svoje pojili na Seni, lasno mogu da preteraju". "Čestitam im tu slavu koju su, nesrećom, posle moskovskog pepela, stekli, ali držim da je pravedno tražiti, da svojom pobedom ne vređaju one koje zovu braćom!" - primetio je Milićević.

Zahvalnica Rusima

Raspoloženje pisca uspomena M.Đ. Milićevića, tokom boravka u Moskvi, menjalo se zavisno od događaja i susreta sa Rusima i gostima iz slovenskih zemalja. Dok je Milićević, u društvu naknadno prispelih Crnogoraca, Petra Vukotića i Ilije Plamenca, obilazio moskovske znamenitosti, (26. maja) "stiže telegram iz Pariza da je na Cara Aleksandra pucao nekakav Poljak, ali ga, srećom, nije pogodio... Ovaj glas je vrlo nesrećan bio za one koji su mislili o nekom izmirenju s Poljacima. I položaj samoga Rigera u Moskvi, posle toga glasa, bio je nezgodan... Caru u Pariz poslasmo čestitku što je ostao živ. Čestitku je pisao Palacki na češkom; Šafarik i ja preveli smo je na ruski, a Petronijević, najposle, na francuski..."

Slovenske delegacije vratile su se u Petrograd, 28. maja. Dočekani su, ponovo, burnim ovacijama. Klicalo se i Rigeru koji se, posle one zdravice u Sokolnicama, vratio ranije u Petrograd. Bližio se dan rastanka.

Oproštajna zahvalnica Rusima upućena je 2. juna 1867. godine, a istog dana izaslanici Srpskog učenog društva ostavili su Petrograd i uputili se kući.

Naknadne uspomene

Milan Đ. Milićević objavio je, gotovo dvadeset godina kasnije, svoje sećanje na boravak delegacije Srpskog učenog društva u Rusiji. Tekst pod naslovom Etnografska izložba i Slovenski sastanak u Moskvi 1867. godine pročitao je Milićević, 12. septembra 1884. godine, na sastanku Odbora Čupićeve zadužbine, a odbor je odlučio da uspomene svoga predsednika štampa u VII svesci Godišnjice.

Na prijemu kod ruskog cara, protokol je deputate "iz slobodne Srbije" stavio na prvo mesto, a imperator se posebno raspitivao za Knez Mihailovo zdravlje. Ali dvadesetak godina kasnije, kad je Milićević rešio da objavi svoje sećanje na boravak u Rusiji, stvari su se promenile. Mihailov naslednik Milan imao je da se čuva zavera podsticanih od Rusa. Velika zaštitnica pravoslavlja na Balkanu, izračunala je kako Bugarska ima biti u centru njenih interesa, i tako "gurnula" Srbiju u ruke Austrougarskoj. Vreme bratskih zdravica, smenjivano je vremenom "bratskih zavera", to će i kasnije biti odlika srpsko-ruskih odnosa.

Naprednjak M.Đ. Milićević, u zemlji u kojoj je tada na vlasti Naprednjačka stranka, iako nije znao šta se sve događa iza kulisa tajne diplomatije, mogao je naslutiti otkuda i kuda "duvaju vetrovi". Srbija je, naime, već bila samostalna, priznata država - od Berlinskog kongresa 1878. godine nezavisna kneževina, a od 1882. kraljevina. Njen vladalac Milan Obrenović, 28. juna 1881. godine, samo deset dana posle drugog Trojecarskog saveza između Nemačke, Austro-Ugarske i Rusije (kojim su podeljeni interesi na Balkanu), uleće u naručje Austro-Ugarskoj. Potpisao je Tajnu konvenciju (za koju su u Srbiji, izgleda, znala samo još tri čoveka: predsednik vlade Milan Piroćanac, i ministri Milutin Garašanin i Čedomilj Mijatović). Ovim tajnim dokumentom, potpisanim na rok od deset godina, Milan je Srbiju eonomski i politički potčinio Dvojnoj monarhiji. Zauzvrat, Milan je postao kralj, Srbija kraljevina, a Austro-Ugarska je usmerila svog malog suseda na širenje ka jugu, ali "da ne dira Novopazarski Sanyak".

Situacija na Balkanu sada je postala nešto jasnija: Austro-Ugarska je dobila Bosnu i Hercegovinu, Rusija se preko favorizovane Bugarske približila Bosforu, a Srbija je ostala ni tamo ni ovamo - postala je područje za dalje odmeravanje snaga velikih sila. Ni Rusija se tako nije odrekla svog uticaja u Srbiji; diplomatski je stišavala srpske otpore ruskoj "saveznici" Austro-Ugarskoj, podržavala je zaverenike protiv kralja Milana, ostavljajući dovoljno prostora za aktivnost svojih slovenofila koji su srpskim krajevima širili simpatije za veliku zaštitnicu slovenstva i pravoslavlja.

Teško je danas zaključiti zbog čega je M. Đ. Milićević odlučio da svoje uspomene na boravak u Rusiji objavi posle gotovo dve decenije, u tako teškom vremenu po Srbiju i ostale srpske zemlje. Da li su, i koliko, prvobitne beleške naknadno redigovane? Da li je u njemu kucao pritajeni damar slovenofilstva? Milićević je tada bio priznati književni radnik, politički uglednik, ali i zreliji autor koji je, s vremenske distance, mogao da uravnoteženo sagleda prošle događaje. Možda je, na neki način, u tome i vrednost ovog teksta...

---

IMPERATOR SVERUSKI ALEKSANDAR II

Car Aleksandar II Nikolajevič Romanov vladao je Rusijom od 1855. do 1881. godine. Na presto se popeo usred teškog poraza koji su u Krimskom ratu Rusiji nanele udružene snage Velike Britanije, Francuske, Turske i Pijemonta. Pariskim mirom iz 1856. godine poništeno je gotovo sve što je Rusija, u stalnim pokušajima da se domogne Carigrada, postigla još od vremena Katarine Velike. Istočna carevina ne samo da je izgubila pravo na zaštitu hrišćana u Turskoj i pravo na protektorat nad Vlaškom, Moldavijom i Srbijom - sada je te privilegije morala da podeli sa Austrijom, Pruskom i krimskim pobednicima.

Do kraja vladavine, car Aleksandar II prvo je osvojio ogromne teritorije u Srednjoj Aziji i utvrdio granice države na Dalekom Istoku, da bi, tokom sedamdesetih godina, uspeo ne samo da vrati rusku flotu na Crno more, već i da gotovo osvoji Carigrad. Britanski brodovi ponovo su, međutim, sprečili vraćanje krsta na kupolu Svete Sofije. Rusija se, na Berlinskom kongresu, 1878, zadovoljila stvaranjem marionetske Kneževine Bugarske, iz koje su, ipak, njene trupe mogle brzo stići do carigradskih zidina. U ovoj partiji šaha, koju je sa Britanijom igrala na području od Sahalina do Bosne i Hercegovine, Srbija je sada za Rusiju predstavljala samo jednu od manje važnih figura. Put ka Carigradu nije vodio preko Srbije, već preko Bugarske. Otuda i promene u zvaničnoj ruskoj politici prema Srbima.

Iako je, početkom šezdesetih, Rusiju oslobodio kmetstva, Aleksandar II je bio na stalnoj meti onih koji su u ovoj carevini tražili još više sloboda. Posle mnogo pokušaja, ubijen je 1881. godine od strane atentatora iz redova narodnjaka.