уторак, 04. јун 2013.

Како се Диоклеја називала у Позном средњем веку



Др Ђорђе Јанковић


Од доба Немање и његових синова забележени су српски називи „Дукље“. На латинском натпису са цркве Светог Луке у Котору, Вукан је краљ „… Dioclie, Dalmatie, Tribunie, Toplize et Cosne.“ По Стефану Првовенчаном, Немања је повратио отачаство Диоклитију и Далмацију, где су Грци држали градове Дањ, Сардоник, Дриваст, Росаф звани Скадар, Свач, Улцињ, Бар, Котор (1988: 73). Мало даље постаје јасно да заправо ти градови сачињавају Далмацију; краљ Стефан Првовенчани спомиње Диоклитију и далматинску страну као отачаство Немањино а уједно и Скадар („острво“) који припада Далмацији, односно који се није налазио у Диоклитији (1988: 93). Дакле, под Далмацијом Стефан Првовенчани подразумева управо горе наведене приморске градове. У Жичкој повељи Стефан Првовенчани је краљ „све српске земље, Диоклитије и Травуније и Далмације и Захумља“ (1988: 109), као и у повељи манастиру Пресвете Богородице на Мљету, где се потписује као „краљ све српске земље и Диоклитије и Далмације и Травуније и Хумске земље“ и „самодржац све српске земље и поморске“ (1988: 117–118). Свети Сава пише да Немања, „пошто подиже пропалу своју дедовину, придоби од приморске земље Зету с градовима, од Рабна Пилота оба, а од грчке земље Патково, Хвосно све и Подримље, Кострац, Дршковину, Ситницу, Лаб и Липљан, Дубочицу, Реке, Ушку и Поморавље, Загрлату, Левче, Белицу.“ (1924: 3–4). Ту је очигледно да под „грчком земљом“ треба подразумевати Византију, под „Рабном“ Арбанију односно Арбанасе, а под „приморском земљом„ би требало, несумњиво, подразумевати Далмацију, односно некадашње приморске поседе краљева Михаила, Бодина и њихових наследника, међу којима су били приморски градови, Зета, Конавље, Захумље и Неретва. Потом Свети Сава понавља да је Немања рођен у Зети на Рибници (1924: 24). Свети Сава је и новоуспостављену епископију назвао „Зетском“.
За Доментијана, писца житија Светог Саве, Немања влада „... свом српском и поморском земљом, и Диоклитијом и Далмацијом и Травунијом, ...“ (1988: 55). Затим наводи да је Свети Сава постављен за „архиепископа свима српским и поморским земљама, ...“ (1988, 136) а потом тражи сагласност од папе за крунисање Стефана Првовенчаног „по првом отачаству краљевства њихова, у коме се и отац њихов роди по божаственом самотрењу, у месту званом Диоклитија, која се зове велико краљевство од почетка.“ (1988, 156–157), који је тако постао „краљ свих српских и поморских земаља.“ За Доментијана Свети Сава стиже на „Диоклитијско море“ одакле полази на друго путовање у Јерусалим (1988, 197). И за њега је Немања ослободио „Диоклитију и Далмацију“ (1988: 254). Теодосије у Житију Светог Саве пише да Немања влада „... свим српским земљама што се зову Диоклитија, Далматија, Травунија, на истоку се Илирији приближавајући, а на западу на Римску област наслоњени.“ (1988: 102) По њему, Свети Сава долази „... на западно море у Далмацију, ...“ одакле полази на пут у Јерусалим (1988: 224). За Теодосија је Свети Сава „архиепископ Далматије и Диоклитије“. У житију Светог Петра Коришког, Теодосије пише да је „... из краја Хвостанског у Диоклитији, ...“ (1988: 266). Даље се у повељама и у млађих писаца по правилу пише о „српској земљи и поморској“, све до пада у турско ропство. Ипак, за епископа Данила Другог манастир Арханђела Михаила на Превлаци је у крају „зетске земље“, „у зетском крају“ (1988: 195, 201).
По сплитском архиђакону Томи (1201–1268), Historia salonitana гл. IV, Диоклецијан је саградио Диоклију у Србији односно Рашкој његовог времена: „In terrra uero Getarum, que nunc Seruia seu Rasia nuncupatur, prope stagnum quoddam ciuitatem fecit construi, quam ex suo nomine Diocliam appellauit“. По латинским изворима, уз Далмацију се наилази земља Sclavonia, Slauonia. Описивачи крсташког похода из 1096, Србију по правилу називају Склавонија (Sclauonia и варијанте); тако чине Петар Тудебод, Аноним, Рајмунд од Агилера, Балдрих, Тудебудов настављач; изузетно се користи назив Далмација (ИБИ 1965: 18, 24, 55, 79, 85, 102, 107). Земља је словенска (Sclavorum terra), а њен главни град је Скадар, по Рајмунду од Агилера (ИБИ 12: 59). По Виљему Тирском, Србија је смештена између Далмације (коју одређују градови Задар, Сплит и Дубровник), Угарске и Илирије: „... Servia … inter Dalmatiam et Hungariam et Illyricum media iacet, …” (ИБИ 1965: 195).
Од латинских извора најопширнији је Љетопис попа Дукљанина, текст спорне вредности. Помени младежи жељне борбе у предговору Љетописа, за коју се наводноЉетопис пише, никако не одговарају Бару у Средњем веку. Немогуће је да племство Бара и његова омладина, између 12. и 15. столећа, не зна словенски односно српски језик, а да истовремено жели да се упозна са историјом народа у чијој држави живе. Такви услови могли су постојати само после млетачког преузимања Бара 1441, када се ту окупила страна ратничка посада, до 1571, када су Турци заузели Бар. На такве околности указују и подаци Ђустинијанија објављени 1553, што их је уочио Константин Јиречек, о жестоким сукобима у Бару између латинског племства, делом досељеног из Италије, и староседеоца. То је била стара мржња, која је 1512 изазвала покољ племића (страних), који су Млечићи једва зауставили (Јиречек 1962: 115). У то се уклапа и одбојност према коришћењу српског имена у Љетопису. Бркање топонима, као у случају Облика, показује да писац није био родом ни из Бара ни из Зете.
Назив Поморје, па и име Зета, за области младог краља уједињене земље, постепено су потиснули у заборав име Диоклитије. Из тога може да се изведе закључак да Диоклитија није био народни назив, већ страни, изведен из имена римског града. Одсуство назива Диоклитије у изворима писаним латинским језиком, у време када он постоји у српским житијима, показује да тај назив није био уобичајен у приморским латинским градовима. Држава краљева Михаила и Константина Бодина називана је Склавонијом. Назив Диоклеја прво је забележен у византијским изворима 10–11. столећа, а после у српским – Диоклитија. То указује да је назив изворно грчки односно византијски, а не латински. Зато се мора поставити питање није ли Византија, или можда пре ње Бугарска, први пут образовала Диоклитију, као посебну административну целину на српском тлу.

Нема коментара:

Постави коментар

Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.