уторак, 04. јун 2013.

Бугари грађани Земуна у другој половини XVIII века


Илија Николић

Бугари грађани Земуна у другој половини XVIII века

Из протокола (матичних књига) Српске православне цркве Св. Николаја (1716-1781)

Балканите. Ние сред другите и те сред нас Юбилеен сборник в чест на 70-годишнината на проф. Илия Конев, доктор на филологическите науки, София 1988, стр. 280-300.


Старо, утврђено насеље на десној обали Дунава према Београду, Земун је с брегом Гардошем имао дугу и бурну историју. У XV веку био је под влашћу српског деспота Ђурђа Бранковића, а од 1521. до 1717. у турским рукама, када је одлукама Пожаревачког мира 1718. припао Аустрији и у њој остао до 1918; ослобођен српском војском ушао је потом у састав Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.
У XVIII веку био је граничарско место (1718-1751), затим варош с магистратом (1751-1881) и краљевска слободна варош (1881-1918). Спаљиван и порушен у аустријско-турском рату, ушав у састав аустријске царевине, повратком одбеглог становништва и досељавањем новог он се постепено обнављао да би се средином XVIII века нагло развио у истина пограничну, али добро насељену варош. Налазећи се на обали Дунава, велике пловне реке и ушћа Саве у Дунав, у непосредној близини Београда, Земун је представљао важну гео-стратешку, политичку и привредну зону протока људи и роба Истока и Запада.
Развијен трговачки град, Земун је тада био опасан одбрамбеним линијама, опкопима, шанчевима, ограђен једноредним палисадама с бројним капијама на којима је наоружана стража дању и ноћу проверавала улаз и излаз из града. У сувоземном, северо-западном и западном делу палисада три такве капије: бежанијска (код Тошиног бунара), добановачка и петроварадинска прихватале су проток људи и роба за Земун и из њега; док се на северо-источној и јужној страни на десној обали Дунава, кроз више капија палисада одвијао знатно живљи, разноврснији и богатији промет роба и људи пристиглих скелом преко Саве из Београда или Дунавом у Земун или одлазећих из њег Једна од главних,.рибарска капија, до 50-тих година XVIII века водила је у Главну улицу, која је, пролазећи, за оно време поред велике Кара-матине куће имала назив Караматина улица (данас улица Матије Гупца), пружајући се даље у правцу излазне петроварадинске и добановачке капије. Данашња Главна улица од Мухара на југ према Београду просечена је доцније. Друга капија са Дунава била је соларска трећа бродарска, и четврта београдска, која се својим изласком граничила с контумацом и парлаторијом, од Земуна зидом одвојеним и изолованим земљишним комплексом, основаним још 1730. г., главном санитарно-војнополицијском станицом на граници према Турској и Београду, кроз чију су капију пролазили и у њој, у карантину од 7 до 52 дана, задржавали се сви људи, стока и сва роба ради дезинфиковања, прегледа и лечења оболелих од куге и других заразних болести, које су долазећи са афро-азијских континената годинама харале балканским земљама. Благодарећи ригорозним мерама аустријских власти у контумацу и изван њега спречен је у извесној мери продор кужних епидемија у јужним, граничним деловима Аустрије, тиме и Земуна, који се посебно бранио и одбранио у другој половини XVIII века.
У управном систему Аустрије, као војни комунитет (1717-1881), Земун је био варош с магистратом и градоначелником. Поред установе Контумаца с парлаторијом (1730), у њему су у зградама биле смештене и радиле: Војна команда (почев од око 1740), Касарна с војском (око 1745), Бродарски уред (око 1845),Магистрат (1723, 1755), Градска болница (1774, 1780), Пошта (око 1780), Царинарница и Солара (1781), Прва земунска апотека ("Код златноглава") (1759),Православно гробље око цркве Св. Николаја (1775), основне школе: немачка (1759), српска (1745, 1786), јеврејска (1755), грчка (1794) и српска основна школа у Горњој Вароши (1799). Било је ту и више цркава: Католичка црква Блажене Девице Марије (1795), контумашка црква Св. Рока (1765 и 1836), Жупски уред(1787), јеврејска синагога, и три православни цркве: Св. Николаја (1745), Рождества Св. Богородице (1783), контумашка црква-капела Св. Архангела Гаврила(1740 и 1786) и једна грчка православна црква (1783).
Становништво Земуна различитих народности и вероисповести живело је тада интензивним животом. Главно занимање било му је трговина. Споразумевајући се на више језика: српском, грчком, јеврејском, немачком, влашком, турском и другим, продавала се и куповала на пијацама разноврсна роба широке потрошње, довожена сувоземним путевима са севера, скелом преко Саве из Турске и Београда, затим лађама, бродовима и другим пловним објектима Дунавом од Беча и Пеште, преко Петроварадина до Земуна а одатле пут Ђердапа до Црног мора и обратно. Роба је пристизала Дунавом са севера, прихватана је у Земуну, претоваривана из великих бродова у мање, лађе, затим Савом, вођена људском или коњском вучом са обале кретала воденим путем до Сиска и даље према Трсту и Италији. За робу долазећу из Турске, због честих епидемија куге, којаје харала и претила да пређе у Земун и Аустрију обавезнаје била ригорозна санитарно-полицијска контрола у контумацу, која, зависно од степена опасности од куге могла дуго трајати. Тек после издржаног карантина роба, стока и путници приспели из Турске, могли су ући у Земун, боравити у њему или путовати даље на север или исток. Поред трговине, грађани Земуна контрибуенти (обични) и повлашћени занимали су се: земљорадњом, сточарством, виноградарством, рибарством и занатством. Производе су продавали на пијацама или у својим занатским радњама. Обала Дунава крај Земуна често је била пуна трговачких бродова под заставама разних земаља, такође лађа и рибарских чамаца. Због истовара, претовара и утовара терета власници његови одседали су по више дана у граду, ноћили у свратиштима, конацима, крчмама, кафанама и гостионицама, којих је на пример 1798. било 53 на броју. Кафане су носиле интересантне називе: Бели лабуд (11755), Дивљи човек (1784, 1794), Црни орао (1790), Три круне(1793), Седем курфирста (1793), Златни зец (1794), Црни во (1794), Црвени рак (1796), Бели коњић (1796), Зелени венац (1798). У њима су грађане и путнике намернике у вечерњим часовима забављали музиканти и певачице из града, али из Петроварадина, Новог Сада, Беча и Пеште. Вода се захватала и пила из бројних бунара; вино се точило из буради и крчмило по кафанама и приватним кућама.
Посматран са Гардоша Земун је и тада био ишаран изомљеним крововима тек подигнутих кућа, приземних или на спрат, с пространим двориштима утонулим у зеленило. Старо градско језгро имало је своју Главну улицу, најпре Караматину (до 1753), потом ону којаје и данас, калдрмисану, често обнављану, и приличан број попречних, прашњавих, после кише и блатњавих улица и уличица. Поменимо неке: Николајевска (данас Његошева), Дунавска (Матије Гупца), Рибарска(Фрушкогорска), Касарнска (Триглавска), Шпитаљска (Угриновачка), Господска (Лењинова), Магистратска (Косовска), Дуга улица (Дубровачка), Маријина(Гундулићева), Соларског уреда (Змај Јовина), Савска, Бежанијска и Београдска. Земун се убрзано подизао и изван старог језгра. Појавила су се нова насеља на Гардошу и Ћуковцу, а новоподигнута Горња Варош могла је имати и до 200 кућа, с којом занатском радњом и једном основном школом (1799). Бежанијска коса била је обрадиво земљиште с мноштвом родних винограда, који су полако али сигурно уступали свој простор новом насељу старога Земуна.
У саопштењу под горњим насловом покушаћемо да прикажемо, истина делимично, живот оних Бугара који су разним поводом, најчешће у потрази трбухом за крухом долазили у овај град, трајно остали у њему и као аустриски држављани живели, множили се и умирали у њему.
Бројни аутори врсних радова о историјској прошлости Земуна једва и да помињу постојање Бугара-житеља Земуна у другој половини XVIII века. Један од њих, Миодраг Дабижић, приложио је у једном свом раду табелу:
"Број становника у другој половини XVIII века", коју доносимо:
Вероисповест17551777178717991801
Православни19003114348553265586
Римокатолици60075689612151289
Јевреји764786159151
Евангелици--124-
Остали1241--22
СВЕГА27003918446867217028

Напомена: у остале треба урачунати и мали број турских поданика, првенствено муслимана, који су посебно евидентирани.
Из ове табеле се види да је број становника слободног комунитета Земуна имао највише православних, претежно Срба, затим православних Грка, римокатолика (највише немачке народности), Јевреја и осталих напр. Турака. Православни Бугари се не помињу.
Уважени бугарски историчар Веселина Димова објавилаје 1974. г. значајну студију о Земуну као једном од српских центара балканског издаваштва у време препорода XIX века. Дотичући се и XVIII века, навела је уопштени податак угледног бугарског научника Ивана Шишманова да су за време Турака бугарски трговци насељавали многе европске градове, међу којима и Земун, и износи претпоставку да није искључена присутност бугарских трговаца и занатлија заувек настањених у Земуну, па наставља:
"Еднаквите славянски имена и езиковата близост със сръбското население, както и духовната общност с гръцката и сръбската православна църква обясняват защо тяхното съществуване остава незарегистрирано или погрешно причислено." Управо наведена мисао инспирисала је аутора ових редова да приступи проблему проучавања Бугара као могућих грађана Земуна у XVIII веку.
Главни извори истраживања били су ми протоколи матичних књига рођених и крштених, венчаних и умрлих грађана земунских православних делом и католичких цркава, посебно најстарије српске православне цркве Св. Николаја (подигнуте 1725 на темељима још старије цркве), сачувани, на жалост, тек од 1761. године па надаље, затим Архив земунског магистрата (1761-1780), који има 35 кутија регеста-листића, грађе и саму грађу, затим грађа објављена из његових фондова, те штампани радови више аутора са земунском тематиком из XVIII в.
За ову прилику обрадили смо податке једино из протокола матичних књига Св. Николајевске цркве за период од двадесет година (1761-1781) из простог разлога што смо податке о Бугарима нашли једино у тим годинама. Због даљег, немарног, непотупног вођења евиденције у протоколима од стране свештеника-пароха ове цркве временски период до краја XVIII века и даље нисмо могли истражити темељно, што нас наводи на помисао да је у том периоду, као и оном пре1761., вероватно почев од 1730. могло бити и више Бугара грађана Земуна.
Живот православних житеља овога града, тиме и Бугара у двадесет година које проучавамо имао је своје верско и народносно упориште у Св. Николајевској цркви, доцније и цркви Св. Богородице, те црквеној општини око које су се разним поводом окупљали и организовали. У Св. Николајевској цркви су се тек рођени Бугари крштавали, стасали младићи и девојке венчавали и старији Бугари, чинодејствима земунских свештеника-пароха опојали, потом сахрањивали. Поред саме цркве, у посебним зградама обављале су своју основну делатност Православна основна школа, затим Болница са 4 повећа одељења а ту око цркве било је и Гробље у које су се сахрањивали махом заслужни Земунци, међу којима и Бугари. Већина земунских грађана сахрањивана је на Општем православном гробљу и католичком, повише Гардоша, а било је гробаља и других вероисповести.
Протоколи матичних књига рођених и крштених, венчаних и умрлих Св. Николајевске цркве (1761-1781) документовано нам пружају податке о Бугарима грађанима и контрибуентима. Свештеници-пароси и намесници ове цркве појединачно су уписивали у ова три протокола имена свих житеља Земуна кад год би који од њих био крштен, венчан или преминуо. Сваки протокол састојао се од књига великог формата штампаних у Бечу, с обрасцима на црквено-словенском језику у које је месни парох те цркве, по службеној дужности, по казивању заинтересованог грађанина мастилом уносио одговарајуће податке. Једна од тих рубрика била је: "Одакле је дотични родом и које је народности". Помно пратећи и ту рубрику, уочили смо да је у Земуну живело православно становништво: Срба, Грка, Цинцара, Влаха, Македонаца и Бугара. Једна једина писана реч саопштена у више варијаната доминирала је у тој рубрици, што се тиче Бугара у Земуну. Била је то реч која је одређивала народносну припадност лица која се саопштавала пароху. Та реч је била: Болг., Болгар, Болгарин, Болгарииа и ту и тамо њена ближа одређења: родом из Пловдива, Видина, Враца, Софије, Разлога, Рушчука, Карлова и Катранице.
За двадесет наведених година уредно вођене евиденције у протоколима матичних књига Св. Николајевске цркве у Земуну било је крштено 46-оро деце, од којих 17 мушких и 29 женских, чији су очеви били уписани да су Бугари, а мајке Бугарке или пак Српкиње: из Земуна, Београда, Бешке, Бежаније, Вршца, Косова, Мачве, Сурчина, Шаренца и Шумадије. Кумови на крштењу и воспријемници, најчешће су били Бугари, али и Срби: из Земуна, Блаца, Ниша, Омољице, Петровчића и Пореча, те они: из Видина, Едренопоља, Катранице, Ловеча Сечисте и Софије. Крштење се обављало у крстионици цркве сходно прописима убрзо по рођењу, али и по народном веровању да некрштену децу треба што пре крстити те их на тај начин сачувати од дејства нечистих сила. Чин крштења обављали су земунски пароси на чијој су парохији Бугари живели. На челу с архијерејским намесником Симеоном Марковићем (1761-1778) били су то свештеници: Давид Георгиевич (1761-1780), Јован Врстич (1761-1797), Атанасије Партовачки (1762), Теодор Стериевич (1763), Андреи Попович (1765-1788), Јован Достич (1765), Јован Крстич (1765), Совир Георгиевич (1766), Лазар Михаилович (1772-1778), Јелисийе Петрович (1767-1775), и пароси: батајничке цркве јереј Павле (1762), голубиначке цркве Пантелеимон (1762) и угриновачке цркве Кирил Петрович (1767). Бројност крштења деце бугарских породица кретала се по годинама: 1761 - њих 6-оро; 1762-4; 1763-7; 1765-1; 1766-4; 1767-2; 1768-1; 1774-3; 1775-4; 1776-2; 1777-5; 1778-2; 1779-1; 1780 - 4; свега-46.
Имена крштене бугарске деце била су: за мушку децу: Антоний, Георгий, Димитрий, Живан, Йоан, Йоаким, Козма, Лазар, Николай, Петар, Симеон, Стефан, Тома, Тихон, Хром; за женску децу: Анна, Аннастасийа, Дафина, Екатерина, Ефтимийа, Ирина, Йелена, Йелисавета, Йулийана, Кумрийа, Марийа, Марта, Софийа, Стана, Сусана и Теодосийа.
Венчање, један од најважних и најсвечанијих тренутака у животу супружника земунских грађана, те и Бугара нашло је свој одраз у протоколима матичних књига Св. Николајевске цркве уписаним подацима Бугара, који су се женили Српкињама из Земуна, али и оних из Батајнице, Карловаца, Ресника и Сланкамена. Венчаних кумова било је међу житељима Земуна, али и оним родом из Београда, Букурешта, Војке, Катранице, Москопоља, Софије и Сланкамена. Свештеници ове цркве ревносно су чинодејствовали. На тај начин у времену од 1761-1781. склопљено је у Земуну 11 бракова Бугара и 7 бракова Срба на којима су кумовали Бугари. По годинама то је изгледало овако: 1762-5; 1763-2; 1767-1; 1776-1; 1779-1; 1791 -1; свега-11.
Смрт, неумитна за све, није мимоилазила ни Бугаре житеље Земуна у другој половини XVIII века. За двадесет наведених година било је 38 умирања, углавном старијих лица. Истина умрло је и 12-оро младих (8 младића и 4 девојке). Узроци смрти нису били забележени. Сваки од покојника био је за живота исповедан, и миропомазан; а по смрти, при церемонији погреба опојан од стране једног или више свештеника ове цркве. Умрли су сахрањивани највише на Општем гробљу на Гардошу; једино је, не знамо из којих разлога, може бити оболела од куге или била самоубица, 30.XII.1763, мати Пасха бојаџије сахрањена била "во гробие между палисатми". Мали број бугара грађана Земуна, вероватно угледних, било је свечано сахрањивано у Гробљу око саме цркве Св. Николаја. На тим сахранама, у присуству ожалошћене породице и бројних грађана чинодејствовао је понекад и намесник, прота са више земунских свештеника. У протоколима умрлих било би тада обично забележено: сахрањен бист "во гробие при цркви, чрезъ насъ сящениковъ и пароховъ земунскихъ". На тај начин, види се из протокола, сахрањени су били земунски Бугари: Јанча Катраничанин, родом из болгарске (17.Ш.1761), Доща, отац Филипа Таше (21.IV.1761), Неделко звонар(30. V. 1761), Петар, младенец Пасхе бојаџије (3. IX. 1765), Марија, младенеца Данила Таше (20.ХII.1766), Милош Йованович (14.V.1767), Петар Йоаннов(27.VII.1767), сродник Христа Соларова (29.I.1771), Николай Пумпал (13.IV.1771) Димитрий Островалиа (5.IV.1771), Петар Дунђер (30.IV.1771) Антоний Мартинов (22. VII.1772).
Бележимо и да је Христифор Стоианович, родом из Пазаржика 8. II.1773. умро у земунском Контумацу и сутрадан сахрањен био на Општем земунском гробљу, а Георгий Бошкович, родом из Софије, умро је 17. II.1785. у земунском Шпитаљу (болници) и сутрадан такође сахрањен на Општем гробљу.
Бугари грађани Земуна занимали су се тада: земљорадњом, сточарством, виноградарством, рибарством, особито трговином и многим занимањима и занатима, али их је било врло мало у по једној њиховој врсти.
Установили смо тако да је било следећих врста заната и занатлија :бакала два: Константин (1762), Петко Стаин (1755); баштована два: Јован (1778), Христо (1762); бербера три: Георги, син Пасха бојаџије (1775), Јован (1773), Стонко Чомаков (1767); бојаџија један: Пасхо (1775); бостанџија један: Павел (1763);гостионичар један: Димо Болгарин (1785); дунгерина четири: Вучко (1772), Матеј (1765), Петар (1762), Стојан (1772);екмеџије два: Јован (1763), Христо (1764);емерџија један: Стефан (1762); звонар један: Неделко (1761) -, капамаџија један: Павел (1765); касапина три: Дамјан (1762), Димитриј Димчоглиј (1762), Милош (1762), ковач један: Георги (1775);лађара два: Димитриј (1863), Јанко (1768); пекар црног хлеба један: Теодор Георгиев (1761); ракиџија један: Јосиф (1777); сакаџија један: Димитриј (1763); саханџија један: Георги (1798); седлар један: Георгиј (1761); солара два: Георги (1777), Георги Христо ((1783); терзије два: Георги (1762), Павел (1763); трговца два: Мануил Панајот (1787), Димитрије Димчогли (1762), а има их и више; тутунџија један: Теодор (1763), симикџија један: Христо (1765), ћаиџија један: Панајот (1778), ћурчије два: Вујица (1763), Јања ћурчибаша (1762),учитељ један: Петар Георгиев (1800), хлебар један: Петко (1761); чизмаџија један: Стојан (1774) и чобанин један: Јован (1764).
Још не знамо тачно где су ти Бугари живели по кућама у Земуну; за једног богатог касапина, сапунџије, доцније и угледног земунског трговца Димитрија Димчоглија установили смо да је живео у својој кући у Дунавској (Караматиној) улици и да је више пута кажњаван од стране земунског магистрата због недозвољеног клања стоке на улици, продаји меса по вишој цени од дозвољене и слично. Не знамо ни у којим су улицама биле њихове занатске радње. Даља истраживања нарочито Архива Земунског магистрата у Историјском архиву Београда, надамо се, пружиће нам потпунија обавештења о односу на српско становништво, релативно малом броју Бугара грађана Земуна у другој половини XVIII века.

I. Скраћенице и извори

ИАБ, ЗМ = Историјски архив Београда, Земунски магистрат (1761-1800),
ИАБ, ЗМ, Протоколи I = Протоколи матичних књига рођених и крштених Цркве Св. Николаја, Земун (1761-1800).
ИАБ, ЗМ, Протоколи 1а = Протоколи матичних књига рођених и крштених цркве Рождества Св. Богородице, Земун (1761-1800).
ИАБ, ЗМ, Протоколи II = Протоколи матичних књига венчаних цркве Св. Николаја (1761-1800).
ИАБ, ЗМ, Протоколи III = Протоколи матичних књига умрлих цркве Св. Николаја (1761-1800).
ИАБ, ЗМ, Протоколи III а = Протоколи матичних књига умрлих цркве Рождества Богородице, Земун (1761-1800).

II. Литература
1.М.А.Д а б и ж и ћ. Земунско гробље на брегу Гардошу. Годишњак града Београда, књ.ХХШ, 1976, с.59-81 и посебни отисак.
2. М. А. Д а б и ж и ћ. Земунско школство с нарочитим освртом на развој Основне школе "Светозар Милетић" 1728-1918. - Основна школа "Светозар Милетић" 1728-1979. Земун, 1979, с.144, Рад је на с. 11-44.- Споменица.
3. М. А. Д а б и ж и ћ. Први хоспитали и рад Градске болнице у Земуну од 1784 до 1941 године. (Споменица) 200 година Земунске болнице 1784-1984. Издаје Клиничко-болнички центар Земун. Београд, 1985. Бел. 8. Латиницом. с.1-6.
4. М. А. Д а б и ж и ћ. Прилог историји земунских школа од треће деценије XVIII столећа до 1918 године. Годишњак града Београда.ХХVI, 1979, с. 69-89.
5. М. А. Д а б и ж и ћ. Жељко Шкаламера: Старо језгро Земуна. - Историјска урбана целина. Земун, 1967, с.19, 12 с. - фотографија. Поводом истоимене изложбе.
6. М. А. Д а б и ж и ћ. Школовање ученика у привреди у XVIII и XIX веку и оснивање првих наших стручних школа 1885 и 1887 године. Годишњак града Београда, XXXVI, 1989, с. 123-147.
7. В. Д и м о в а. Земун един от сръбските центрове на балканско книгопечатане през Възраждането. Балкански културни и литературни връзки.- Студија балканика, 8,1974, с.153-190.
8. Енциклопедија Југославије. Земун, књ. 8. Србија. -Ж. Загреб, 1971,19/1, с. 621-622. Бел. 8. Лат.
9. Т. Ж. И л и ћ. Београд и Земун као чвориште пловне мреже Панонске низије од 1740 до 1820 године.- В: Зборник радова: "Пловидба на Дунаву и његовим притокама кроз векове". Издаје САНУ, Научни скупови, књ.ХV Одељење историјских наука, књ.3. Београд, 1983, с.413-435.
10. Т. Ж. И л и ћ. Заштита Земуна од куге у Београду од пре двеста и више година (1771).-Архив за историју здравствене културе Србије. Београд, 1975, год.III, св.3, с. 21-26.
11. Т. Ж. И л и ћ. Привредне и друштвене прилике у Земуну (1770-1820), Споменица Земунске библиотеке (1825-1965). Земун, 1966, с.13-22.
12. В. М а р к о в и ћ. Православна црква Св. Архангела Гаврила Земун 1786-1986. Земун, 1986, с.13.
13. П. Ст. М а р к о в и ћ. Земун од најстарији времена па до данас. Земун, 1896, VII+7, 145.
14. М. М и ћ и ћ. Земунске апотеке од 1759 до 1949 године. Акта хисторика медицине, стоматологије, фармације и ветерине. Београд, 1980, год.ХХ, св.III, с.4956.
15. Ј. П а в л о в и ћ. Превентивне мере и сузбијање заразних болести у Срба на територији Војне границе у XVIII и почетку XIX века. Акта хисторика медицине... 1986, год.ХХI, св.1, с.175-189.
16. Д. П о п о в и ћ. Земун. Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка. I, с.633.
17. Ст. Р а д о в а н о в и ћ.Из културне историје Земуна. Земун, 1970, с.220+У1.
18. Л. Ђ е л а п. Емигрирање београдских становника у Земун после поновних прелазака Београдаподтурскувласту ХVШ и XIX столећу.- Годишњак Музеја града Београда IV, 1957, с. 107-110.
19. Л. Ђ е л а п. Земунски војни комунитет (1717-1881),- Споменик. СХVII. Одељење друштвених наука, н.с.19, Београд, 1967,106 с.
20. Л. Ђ е л а п. Колонизација Немаца у данашњој Војводини 1790-1792. Зборник за друштвене науке, св.32-33.
21. Л. Ђ е л а п. Постанак Франценстала као ратарског насеља у Земуну. Задружни архив 7, Н. Сад, 1959, с.165-172.
22. Л. Ђ е л а п. Прилог грађи за историју еснафа у Земуну у XVIII веку.Годишњак града Београда, књ.V 1958, с.77-93.
23. Л. Ђ е л а п. Српска школа у Земуну у XVIII столећу.- Годишњак Музеја града Београда, књ.II, 1955, с.117-122.

Нема коментара:

Постави коментар

Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.