ATAULF - VIZIGOTSKI KRALJ

Ataulf. Skulptura iz 18. veka u Madridu na trgu Plaza del Orijente ispred Kraljevskog dvora




Ataulf je bio drugi vizigotski kralj između 410. i 415. godine. Nakon Alarihove smrti u Kostanci, poveo je Vizigote u Galiju, gde je pokušavao bez uspeha da sklopi dogovor sa zapadnorimskim dvorom u Raveni i tako učinio Gote opet bitnim faktorom u Rimskom carstvu. Godine 414. oženio se Galom Placidijom, sestrom cara Honorija i kćerkom cara Teodosija, koja mu je dve godine kasnije rodila sina, međutim, vizigotski plemić, Sigerih, ubio ga je na spavanju u privremenoj gotskoj palati u Barseloni 415. godine. Nasledio ga je drugi gotski plemić, Valija.

O Ataulfovom životu podatke sadrže dela istoričara Orosija, hronike galskog biskupa Hidacija, kao i Prospera Akvitanskog.

Lutanja po Galiji

Nakon Alarihove smrti i Ataulfovog proglašenja za novog vizigotskog kralja, Goti su 411. krenuli ka Galiji, u koju su stigli sledeće godine. Galija je u tom momentu bila u rukama novog uzurpatora, Jovina, koji je bio izvikan za cara u Majncu iste 411. godine kada je novi Honorijev magister utriusque militiae, Flavije Konstancije, pobedio uzurpatora Konstantina III, koji je još od 407. godine držao Galiju, Britaniju i Hispaniju.

Ataulf je isprva podržao Jovina, međutim, kad je uzurpator počeo sve više da se okreće drugom gotskom vođi, Saru, Ataulf je napustio uzurpatora i vratio se Honoriju. Već 412. godine, postavio je zasedu Saru, uhvatio ga i ubio, a takođe je pomogao Konstanciju da savlada i pogubi Jovina. Međutim, Ravena je ostala slepa na ove Ataulfove pokušaje približavanja, ne toliko zbog samog cara Honorija, koliko zbog Konstancija, koji je sada, kao nekad Stilihon, imao svu realnu moć u rukama. Konstancije nije bio sklon kompromisima, a Ataulf još uvek nije bio spreman da sasvim povije leđa i tražio je više nego što je Konstancije bio spreman da mu ponudi. Istoričar Orosije govori o tome kako je Ataulf, iako u početku želeći da Rimsko carstvo zameni gotskim ne samo u imenu već i u teritoriji, shvatio je da su Goti, zbog svog neobuzdanog varvarizma, apsolutno nesposobni da poštuju bilo kakve zakone, a pošto je bio svestan da država bez zakona nije država, rešio je da gotsku snagu upotrebi za uzdizanje i obnavljanje slave rimske države, s željom da se u budućnosti na njega gleda kao na obnovitelja Rima.

Pod ovim Ataulf svakako nije podrazumevao potpuno potčinjavanje rimskoj sili, čak naprotiv. Ponovo je 414. godine uzdigao u purpur Priska Atala koji je bio zarobljen prilikom pljačke Rima 410. godine, a onda se iste godine oženio i Galom Placidijom, Honorijevom sestrom koja je takođe postala vizigotska zarobljenica 410. godine.

Venčanje sa Galom Placidijom

Venčanje je obavljeno u januaru 414. godine u Narbonu po rimskim običajima, i o tome nam svedoči Olimpiodor, koji kaže da je Gala, obučena u rimsku odeću, sela na presto na rimski način, a pored nje je seo Ataulf, takođe obučen u rimsku odeću sa ogrtačem rimskog vojskovođe. Kao venčani poklon, Gala je od Ataulfa dobila 50 snažnih mladića obučenih u svilu od kojih je svaki nosio dve posude, jedna puna zlata, a druga dragog kamenja koje su Goti opljačkali u Rimu 410. godine. Zatim je prvo Atal otpevao svadbene himne (epithalamium), a potom i drugi ugledni Rimljani.

Ova svadbena ceremonija je jasno pokazivala da Ataulf ima mnogo veće ambicije nego što ih je imao njegov prethodnik. Alarih je pretendovao na mesto vojnog vrhovnog starešine, dok je Ataulf, venčanjem sa carevom sestrom, pretendovao na sam carski purpur, što je postalo i realno ostvarivo kada je Gala rodila sina krajem 414. godine. Dečak je dobio ime Teodosije, po svom dedi caru, a s obzirom da Honorije nije imao dece, automatski je postao prvi legitimni naslednik zapadnorimskog prestola. Samo ime Teodosije takođe je imalo višestruko značenje: Ataulfov sin je bio unuk velikog Teodosija, bio je nećak zapadnorimskog cara Honorija, kao i pokojnog istočnorimskog cara Arkadija, i brat od strica aktuelnog istočnorimskog cara Teodosija II. Sve te činjenice išle su u korist legitimnosti malog Teodosija kao direktnog naslednika zapadnorimskog prestola.

Smrt

Međutim, Honoriju se nikako nije dopadao ovaj scenario. Želeo je da povrati svoju sestru, ali bez njenog novog muža. Konstancije je ubrzo našao slabu tačku Vizigota, kojima su se sve više tanjile zalihe hrane, a redovni izvor snabdevanja nisu imali još od 408. godine. Umesto da krene na Gote vojskom, Konstancije je blokirao sve kopnene i pomorske puteve ka Galiji. Početkom 415. godine, zalihe hrane su nestale u Narbonu, i Vizigoti su bili primorani da pređu Pirineje i da se spuste do Barselone u potrazi za hranom.

Ubrzo je i mali Teodosije umro, čime su Ataulfovi snovi o carskom purpuru bili uništeni. S druge strane, Konstancije nije popuštao blokadu, tako da je nezadovoljstvo među Gotima raslo, s obzirom da im je postalo jasno da jedinu prepreku njihovom stalnom naseljavanju predstavlja Ataulfova ambicija da postane neko i nešto na rimskom dvoru. U leto 415. su nezadovoljni vizigotski plemići pristalice Sara, gotskog vođe koga je ubio Ataulf, skovali zaveru protiv svog kralja i ubili ga prema zakonima osvete. Ataulfa je ubio izvesni Evervulf, koji je pripadao Sarovoj grupi u njegovoj palati u Barseloni.

Ataulfova smrt bila je obznanjena u Konstantinopolju 24. avgusta 415. godine. Sigerih, još jedan vizigotski plemić iz Sarove grupe, za koga se takođe tvrdi da je bio Sarov brat, pobio je potom svu Ataulfovu decu iz prethodnog braka, kao i Ataulfovog brata, a Galu Placidiju izvrgao ruglu i poniženju tako što ju je naterao da hoda čitavih 12 milja među drugim robovima ispred njegovog konja.

Sigerih je međutim bio previše krvoločan vladar, i nakon samo sedam dana vladavine, bio je ubijen. Za novog kralja izabran je Valija, vizigotski plemić koji nije bio ni u kakvom srodstvu ni sa Alarihom, ni sa Ataulfom. Novi kralj je vratio Galu Placidiju i Priska Atala na zapadnorimski dvor i sklopio novi dogovor sa Konstancijem — u zamenu za žito, Vizigoti će isterati Vandale, Alane i Sveve iz Hispanije kojom su ovi harali još od 409. godine.

"Istorijska biblioteka"