Како су Турци освојили Србију
У априлу 1439. године султан Мурат II је с великом војском упао у српску Деспотовину. Иако је деспот Ђурађ Бранковић на турском двору имао савезнике, међу којима и рођену кћер Мару – удату за султана неколико година раније (1435) – то му овог пута није много помогло да заустави турску бујицу.
Процењује се да је хришћанска војска у бици код Варне изгубила више од половине војника (око 12.000) док су турски губици били још већи
Убрзо су Османлије прегазили сву Србију осим два утврђена града који су се огорчено бранили – деспотова престоница Смедерево и главни извор богатства, рударско место Ново Брдо, где се копало сребро, по чему је Србија тада била позната у целој Европи. Након што је једно време лично предводио одбрану Смедерева, деспот се пребацио са супругом Ирином (Јерином) и малом пратњом преко Дунава како би у Будиму потражио помоћ од мађарског краља. Уз себе је носио и највећи део свог богатства, потребног да прикупи војску за даљи рат. У међувремену, након три месеца огорчене одбране, браниоци Смедерева су се предали (августа 1439. године). Скоро годину и по дана касније (априла 1441) пало је и последње слободно место: Ново Брдо.
„Пишу да је у тој дугој опсади од четири године (Новог Брда) била толика глад да су неки, поред тога што су јели непристојне и забрањене ствари још гризли и јели сопствене руке.” (хроничар Мартин Сегоно).
Од деде Срба
Сибињанин Јанко (1387-1456)
Деспот Ђурађ Бранковић, иако већ у шездесетим годинама, није посустајао у отпору. Неко време боравио је у Зети, па се поново вратио у Угарску, неуморно радећи на тражењу подршке и прикупљању војске која би могла да се супротстави Турцима. Слао је изасланике свуда где је могао да се нада помоћи – на папски двор, у Напуљ, у Дубровник, Милано, Будим… У тој потрази нашао је достојног саборца: Јаноша-Јанка Хуњадија. Јанош Хуњади (у нашим народним песмама познат као Сибињанин Јанко) рођен је око 1407. године у породици ситних влашких племића из Трансилваније која се у време његовог оца уздигла до грофовске части. Отац му се звао Војк, а деда Срб, што можда указује и на њихово мешано влашко-српско порекло. Као пратилац угарског краља и немачког цара Жигмунда, Војк је добио на управу замак Хуњади по коме је породица добила име.
Млади Јанош је у бројним војним подухватима врло рано исказао велику ратничку даровитост. Учествовао је у хуситским ратовима краља Жигмунда, где се упознао с новим техникама борбе, попут коришћења нарочитих борних кола (неке врсте покретног утврђења) – вагонберга – на која је постављено још доста примитивно ватрено оружје и који су били врло успешни у одбрамбеној тактици. Једно време боравио је и у Италији, где је упознао начине војевања ренесансних кондотијера (плаћених војсковођа) попут чувеног Лодовика Сфорце.
Током тридесетих година петнаестог века, борци Јаноша Хуњадија успели су да у неколико сукоба нанесу тешке губитке Турцима. То му је брзо донело славу, титулу бана Северина, војводе Трансилваније, капетана Београда (који је након смрти деспота Стефана Лазаревића поново припао Угарској) и улогу главног предводника одбране мађарских граница од Турака.
Након пада Деспотовине, Турци су упадали у пределе преко Дунава. Ипак, успешна одбрана Београда, који је војска султана Мурата II опседала шест месеци (током 1440. године) и две блиставе победе над турским одредима у Ердељу и у Влашкој које је Хуњади остварио 1442. године, дале су Мађарима и другим хришћанима наду да Турци нису непобедиви.
Краљ, кардинал, војсковођа и деспот
Вишегодишња настојања деспота Ђурђа да се створи велика коалиција која би напала Турке и ослободила Србију дала су плода почетком 1443. године. У Мађарској је на престо ступио млади и предузимљиви краљ Владислав (Ладислав) III Јагело. Папа Евгеније III подржао је крсташки поход на Турке и у том циљу упутио посебног изасланика, кардинала Јулијана Чезаринија. Прилика за напад на Турску била је повољна, јер је султан био заузет ратовањем у Малој Азији против емира Караманије. Државни Сабор у Будиму одобрио је војни поход. Не жалећи труда ни новца, Хуњади и деспот скупили су војску у којој је било око 25.000 Мађара, Пољака, Чеха, Немаца, Влаха и Литванаца. Њима се придружило и 10.000 српских ратника, тако да је војска бројала укупно готово 35.000 коњаника и стрелаца. Пратило ју је 3000 ратних „вагона”.
У јесен 1443. године велики хришћански војни савез – нова крсташка војска – упутио се преко Дунава, предвођен једним младим краљем (Владислав), једним спретним војсковођом (Јанош) и једним искусним државником без државе (Ђурађ Бранковића). Све их је пратио и надзирао један нестрпљиви папски кардинал (Чезарини). Беше то, након дугог времена, први знак наде за хришћане, иако не можемо да будемо сигурни да су сви на Балкану заиста држали страну крсташима. Наиме, у то доба, турска држава била је доста уређена и без сувишних захтева према сељацима у погледу разних пореза, давања и обавеза. „У турској земљи постоји добар поредак и влада велики ред”, написао је бивши јаничар Констан из Островице у успоменама (око 1497).
С друге стране, западне војске често су се према становништву на турском подручју понашале као да се ради о непријатељима који могу слободно да се пљачкају и тлаче. Осим тога, жестоко су проповедали унију православних с католичком црквом, сматрајући све оне који нису признавали папу као отпаднике које не вреди помагати. Ипак, на разним странама Балкана дошло је до побуне против турске власти. Дигли су се градови Ново Брдо и Сребреница. У новембру 1443. године знаменити Ђурађ Кастриот Скендербег одбацио је ислам, напустио турску војску и у месту Крује прогласио независност. У Мореји, деспот Константин Драгаш Палеолог (каснији последњи византијски цар) такође је напао турске посаде.
Мирољубиви султан
Први сукоб с Турцима десио се код Алексинца. Код места Бован, Хуњади је с претходницом од 12.000 коњаника до ногу потукао румелијског беглербега Касима и још неколико санџакбегова. Убијено је око 2000 и заробљено двоструко више турских војника. Поход се по хришћане настављао успешно. Заузети су Ниш и Софија, а затим се војска преко планина упутила ка равници Тесалије, односно према Једрену. Већ је наступила тешка зима и војска се све спорије кретала кроз завејане пределе. Децембра 1443. године код места Златице, у завејаним буковим шумама, по цичи зими, дошло је до новог судара две војске. Турци су овог пута успели да задрже напад па су крсташи, у немогућности да даље напредују и у несташици хране, одлучили да крену натраг.
У повратку, хришћани су још два пута, код Софије, па онда поново код Ниша, успешно разбили турске нападе. Победничка војска се јануара 1444. године већ налазила на северу Србије. Беше то можда најуспешнији хришћански поход против Турака још од времена када су се ови појавили на Балкану. Међутим, и поред убеђивања деспота Ђурђа да се крсташи задрже јужно од Дунава, донета је одлука да се војска врати у Мађарску и да се сачека следећа сезона за нови напад.
Победе хришћана и њихов продор унутар турске државе оставили су дубок утисак на султана Мурата . Он је сад постао главни поборник мира. Преко жене Маре и другим каналима, послао је понуде деспоту Ђурђу и краљу Владиславу за склапање десетогодишњег мира. Услови мира, закљученог у Сегедину јуна 1444. године, били су повољни по српског деспота. Султан је вратио све српске градове (њих 24) укључујући Смедерево и Ново Брдо, и ослободио све таоце, међу њима и деспотове синове (Гргура и Стефана) који су, нажалост, били ослепљени током турског заточеништва. Тако је Ђурађ Бранковић успео нешто што до тада није остварио нико на Балкану: да поврати слободу својој већ прегаженој и опљачканој држави.
Нови поход
Некада је тешко установити зашто је нека битка добијена или изгубљена. Података и сведочанстава, посебно у средњем веку, најчешће је остало мало или нимало, као што је то, на пример, случај и с повести о Косовској бици. Након самог догађаја вести су се шириле споро, неповезано, понекад нетачно. Међутим, најчешће, иако не увек, успех битке зависио је од величине војске. Управо то је био случај у бици код Варне 1444. године, у којој се турска сила поново сукобила с удруженим хришћанским оружјем.
Припреме за сукоб код Варне имале су необичан ток, како на хришћанској, тако и на турској страни. Након Сегединског мира с Турцима, закљученог на десет година, хришћани су били подељени око даљег ратовања. С једне стране, легат Чезарини свом снагом се залагао за обнову напада на Турску, одбацујући услове тек склопљеног мира и тврдећи да је претходна година показала да турска сила није оно што се мислило. С друге стране, српски деспот Ђурађ, након што се вратио у своју државу, најодлучније је одбио да прекрши тек закључени уговор и да се бори у новом походу против Турака. На турској страни драма је била још већа. Под утицајем пораза у хришћанској офанзиви из 1443. године, султан Мурат II, који је иначе био склонији медитацијама него ратовању, решио је да се повуче с престола и да власт остави малолетном сину од дванаест година.
„Оставивши царство и читаву владавину сину своме Мухамеду, он из велике туге сам ступи у калуђере, који се називају дервиши…” (Константин Јаничар)
Међутим, млади Мехмед није имао ауторитет свог оца. Јаничари су се побунили, док је са запада претио нов напад. Мехмед је оцу послао следећу поруку: „Ако си ти још султан, дођи и води своју војску против неверника. А ако сам ја султан, наређујем ти да дођеш и водиш моју војску.” Усред општег притиска, Мурат II је попустио и поново преузео власт.
У Будиму, „ратна странка” и краљ Владислав и Јанош Хуњади донели су одлуку да крену у нови поход на Турску. Октобра 1444. године, заобишавши земље ранијег савезника а од сада „непоузданог” деспота Бранковића, прешли су Дунав код Оршаве, у Влашкој. Затим су се кроз Бугарску упутили ка Црном мору, према Варни. Међутим, краљ и његов војсковођа у нови поход водили су готово двоструко мању војску – свега око 20.000 војника, рачунајући ту и 4000 Влаха војводе Мирчете.
Очекивало се да ће се овој војсци придружити сви побуњени хришћани Балкана, као и војна флота коју су припремили Венеција и папа уз подршку бургундског војводе. У писму у коме је папи оправдавао пораз, Јанош Хуњади је записао: „Многи суседни принчеви Влашке, Бугарске, Албаније и Цариграда обећали су велику војну подршку и говорили нам да им пожуримо у помоћ… јер је све за нас било обезбеђено… Међутим, после неког времена постало нам је јасно да се не можемо ослонити на стара обећања… Нашли смо се лоше опремљени на непријатељском територију.”
Када су крсташи стигли до Варне, никаквих бродова ту није било. Хришћанска флота и даље је чекала у Босфору, с намером да спречи прелазак турске војске из Мале Азије у Европу. Скендербега, који је такође кренуо у помоћ крсташима, спречио је Ђурађ Бранковић да пређе преко његових поседа. Мурат II је успео, кријући се од хришћанске флоте, да своју анадолску војску од 40.000 војника пребаци преко Босфора. У томе су му помогли Ђеновљани из града Пере (код Цариграда), за шта су били богато награђени (према причама, добили су златник за сваког превезеног војника). Сада је султан био у могућности да окупи целокупну турску војну силу (румелијску и анадолску војску) и да највећом брзином крене ка непријатељу.
Злосрећни краљ
Ујутро десетог новембра 1444. године мала хришћанска војска која је у Варни узалудно ишчекивала помоћ суочила се с огромном султановом силом, можда и три пута бројнијом. Хришћани су практично били опкољени, с једне стране морем, с друге стране мочварама, бреговима и османском војском. Хришћанске вође разматрале су две лоше могућности које су им преостале: да покушају да се повуку или да ипак прихвате неравноправну борбу. Одлучиле су речи Јанка Хуњадија: „Бекство је немогуће, предаја је незамислива. Кренимо храбро у битку и оправдајмо част нашег оружја.”
Пре почетка битке наиђе олуја коју су хришћански војници сматрали за лош знак. Војска угарско-пољског савеза поставила се према Турцима у облику лука. У средишту су били краљ Владислав и Хуњади. Десним крилом командовали су, између осталих, папски легат Чезарини и хрватски бан Никола Талоци. Лево крило водио је Хуњадијев шурак Михаљ Силађи. Иза средишта била су постављена борбена кола (вагенбург) која је бранило око 600 чешких и немачких бораца. Са супротне стране, Турци су на свом левом крилу имали анадолску војску и акинџије, а на десном крилу румелијску војску с коњаницима спахијама.
Султан се с јаничарима налазио у средини, посматрајући с једног трачког тумула (брега) битку. Константин Јаничар описао је организацију турског центра:
„А војска царског двора овако се уређује: дворски коњаници стоје поред цара, пред њим јаничари, а за њим камиле, а око њих свуда се начини јарак и бедем; испред јарка велики штитови у земљу су побијени.” Битка је почела борбом на десном крилу Хуњадијеве војске. Напади и повлачење смењивали су се попут морских таласа. Прво су, након првог напада, турски лаки коњаници почели да „беже” увлачећи хришћанске гониоце (одред Талоција) у класичну турску замку. Следећи противнапад турске коњице угрозио је хришћанско десно крило које се практично распало и разбежало. Тада је Хуњади на десну страну упутио резерву и одред Влаха који су успели да одбију и растерају турске коњанике.
Међутим, Власи су у прогону турске војске отишли далеко и налетели на комору, коју су почели да пљачкају. Заборавили су да битка није готова и сами себе искључили из даље борбе.
Одлучујући тренутак наступио је када је лево крило хришћана почело да попушта. У општом метежу, Хуњади је решио да се лично укључи у борбу на челу својих најбољих јединица. Оставио је младог краља Владислава саветујући му да сачека његов, Хуњадијев, повратак. Иако је успео да с коњаницима преокрене прилике на левом крилу, није могао да утиче на оно што се даље дешавало у средишту.
Нестрпљиви млади краљ, сматрајући да битку може лично да реши – директним хватањем или убиством султана кога је добро видео на супротном брегу – одлучио је да са својих преосталих 500 пољских коњаника крене на 10.000 јаничара који су били султанова заштитница.
Даље догађаје нам прича добро обавештени Константин Јаничар:
„Тада краљ без оклевања крете право на њих (на јаничаре). Спустивши кациге, прихвативши се копаља, хитро су к њима у трку јурили, хотећи да их брзо коњима погазе и униште, видећи да су пешаци. И хитајући тако, не видећи јаруге, падали су у њих да су се сви јаркови њима напунили. Краљ Владислав је ту остао у том кланцу… И један јаничар набаса на краља не знајући да је то био он… Угледавши тада дивно оружје, на кациги перјаницу са скупоценом копчом, одсече му главу… однесе пред цара и бацивши је пред њега рече: Срећни господару, ово је глава некаквога твог знаменитог непријатеља…”
Ко је крив?
Вративши се натраг након успеха на левом крилу, Хуњади је с ужасом схватио да је у међувремену изгубио краља. Покушао је више напада на јаничаре, не би ли барем извукао владарево мртво тело. Међутим, сама маса турске војске постепено је превладала све напоре и храброст хришћана. Хуњадију није преостало друго него да се повуче. Битка је била изгубљена, уз тешке губитке на обе стране. Поред краља, погинули су и папски легат Чезарини, као и многи други племићи. Процењује се да је хришћанска војска изгубила више од половине војника (око 12.000) док су турски губици били још већи. Султан Мурат II дуго није могао да поверује да је однео победу. Мислио је да је разбио само хришћанску претходницу и да ће главнина војске тек стићи. Стога је још цео дан држао војску на окупу и у приправности, што је многим војницима хришћанске војске омогућило да се спасу.
Папа Пије II у једном писму овако је описао битку код Варне:
„Тако жестока битка је ретко икада била вођена између смртних људи. Дуго је њен исход био неизвестан, јер су две стране биле равноправне… На крају, Турци су победили, можда зато што су били храбрији, или што им је било досуђено да победе, или зато што су били бројнији…”
Хуњади пораз приписује „гресима” хришћана (јер је Бог тај који одређује исход битке), али уз то даје и конкретно објашњење: „…тек је залазак сунца зауставио погибију. Пораз у бици наступио је због сталног наиласка таласа непрегледног мноштва које нас је нападало; повукли смо се не зато што смо били поражени, него смо били бројчано надвладани и раздвојени једни од других…”
Пораз на Косову
Хуњади, кога су многи кривили за пораз код Варне и краљеву смрт, постао је након повратка у Угарску намесник земље (у име малолетног Владислава Посмрчета) и наставио борбу против Турака. Већ следеће, 1445, године налазимо га на Дунаву, како уз помоћ бродова из Бургундије покушава да освоји Никопољску тврђаву. У лето 1448. године на челу мале војске састављене од Мађара, Чеха, Пољака и Влаха кренуо је преко Србије на Турке. Није се освртао на забрану деспота Ђурђа да прелази преко српских поседа. Прошавши кроз клисуру која се од тада назива Јанкова клисура (између Копаоника и Јастрепца), спустио се у долину Топлице, па одатле на Ситницу, код Приштине. На легендарном Косовском пољу Хуњади се, октобра 1448. године, сударио с много јачом турском војском коју је (као и у првој косовској бици) поново водио султан по имену Мурат (II).
Друга косовска битка трајала је три дана, али с резултатом сличним оном код Варне. Другог дана Турци су напали хришћане с леђа, а влашке трупе прешле су на турску страну. Трећег дана Хуњади је напустио бојиште („прошао као Јанко на Косову”) остављајући за собом заштитницу од бојних кола која су до последњег храбро бранили Чеси и Немци. У повратку Хуњадија је на неко време заробио деспот Ђурађ Бранковић, коме је морао да надокнади штету коју је његова војска учинила у проласку Србијом. Деспот је, међутим, одбио да Хуњадија препусти Турцима, већ га је, након исплате откупа, ослободио. Повремено савезници, а повремено супарници, Хуњади и деспот Ђурађ поново ће се заједнички борити приликом херојске одбране Београда, 1456. године. Султан Мурат II умро је 1451. године у 47. години. Наследио га је син Мехмед II, који ће ускоро добити надимак Освајач. Порази код Варне и на Косову имали су тешке последице по напоре да се Балкан одбрани од Турака. Девет година након Варне, турско освајање Цариграда (1453) зауставило је дах Европи. У току следеће две деценије након битке код Варне, Турци су освојили и Србију (1459), Мореју (1460) и Босну (1463/1464).
(magacin.org)
епознати певач није жалио ни гласа ни времена да у 150 стихова, у десетерцу, испева епску (јуначку) песму „Szabacs viadala” (Опсада Шапца), нешто мало после 1476. године. У њој су, у оквиру борбе мађарског краља Матије Корвина против Турака, описана 33 дана опсаде града на Сави, од 12. јануара до 15. фебруара 1476. године. Иначе, детаљан опис битке дао је италијански хроничар Антонио Бонфини (1434–1503), лични познаник Леонарда да Винчија, у свом делу „Десет векова мађарске повести”.
оже да се каже да је песма „Опсада Шапца” или „Десетерац о Павлу Стријемљанину и Ђерзелез Алији”, како је код нас преведена, најстарији облик десетерца, и први запис уопште епске песме на овим просторима.
Знајући да је реч о
ако није прави образац српске песме, она је несумњиво први запис епског десетерца из трезора наше баштине. У њој се пева о јунацима српске епске књижевности, Павлу Стријемљанину и Ђерзелез Алији. И не само о њима, историјски догађај десетерца обухвата још ширу галерију српских епских јунака, као и значајних историјских личности ван књижевне жиже, попут Митра Јакшића, Вука Змај Огњеног, али и Влада Цепеша и султана Мехмеда Другог. Дакле, овде је реч о најстаријем запису десетерца у вези с традицијом епске народне песме у којој су српски јунаци ( што се поткрепљује у чињеници да је песма научно датирана пре датума две наше најстарије бугарштице, бугарштице о Рибању и бугарштице о Сибињанин Јанку), већ и о најстаријем оригиналном запису десетерачке форме.
акле, најстарији примери епских јуначких песама у Срба су, хронолошки: „ Szabacs viadala” 1476. година, бугарштица о Сибињанин Јанку (Djoja del Kole, година 1497, Izabele del Balco) и П. Хекторовић „Рибање и рибарско приговарање”, 1555. година.
