SVE ŽENE I CRKVE SVETOG KRALJA MILUTINA

Da li je kralj Milutin bio veći vladar od Dušana Silnog

SVE ŽENE I CRKVE SVETOG KRALJA

Piše:

Rajko 

Todić

Kralj Milutin, po jednima, beše "vrlo lep i ljubazan čovek, hrabar i vičan boju, više ratnik nego diplomata". A po drugima "njegove oči imale su nešto lukavo i požudno" a on je bio ambiciozan, uvek znao šta hoće, "radi vlasti gazio je preko svega, a njegovih surovosti nisu bili pošteđeni ni najbliži". Istoričari ni danas ne mogu da se slože koliko puta se ženio, nisu saglasni ni o redosledu, pa ni o imenima supruga, ni koja deca su mu iz kojih brakova. Vizantijska princeza Ana imala je 12 godina kad su mu je ponudili za ženu, a čuvena Simonida, sa gračaničkih zidova ("Ko ti je iskopao oči, lepa sliko" pevao je o njoj Rakić) imala je pet (!?) godina

Kralj Uroš II koji je upravljao najvećim delom Srbije, bio je još mlad kada je stupio na vladu. On beše vrlo lep i ljubazan čovek, hrabar i vičan boju, ali svakako više ratnik nego diplomata. Značajna je kod njega brza promena žena..."

Tako je o kralju Stefanu Urošu II Milutinu, tragom svedočenja hilandarskog monaha i potonjeg arhiepiskopa srpskog Danila, pisao u "Istoriji Srba" češki istoričar Konstantin Jireček.

Nasuprot Jiričeku, Vladimir Ćorović u svojoj "Istoriji Srba" ističe da je kralj Milutin "uvek znao šta hoće i imao je ambicija i poteza pravog državnika... Radi vlasti, koju ne bi ispustio ni po koju cenu, on je gazio preko svega; ni najrođeniji mu nisu bili pošteđeni od svireposti, ako je samo osećao da smetaju njegovim interesima... NJegove oči, u individualno rađenim portretima u Nagoričanu i Gračanici, krive i male, imaju nečeg lukavog i požudnog, kao dve bitne crte njegovog karaktera... Kralj Milutin je naročito sablažnjavao savremeni svet svojim postupcima prema ženama..."

Carska svita, u pratnji vizantijske princeze Ane u Milutinovoj zemlji, nije se osećala dobro. "Stanovnici ove zemlje", ostalo je zabeleženo, "pratili su nas, opkoljavali ulogorene i gledali kuda ćemo dalje. Gledali su naše stvari, planirajući da nas noću opljačkaju. To se i dogodilo: prišunjali su se noću, i ukrali nam konje."

Nije nikakvo čudo da dva ugledna istoričara, toliko vekova kasnije, nisu uspela da se slože oko lika jednog kralja, kad ni Milutinovi savremenici, sa Istoka i Zapada pa ni u samoj Srbiji nisu uvek razumevali njegove državničke postupke. I zaista, život kralja Milutina bio je ispunjen mnogim zagonetnim događajima. Državničke poslove preplitao je sa rešavanjem ličnih i životnih pitanja, i to uvek uspešno, na ličnu korist i korist sve snažnije Srbije. Pred njim su drhtali vlastodršci od Rima do Carigrada, nudeći mu za žene svoje sestre i kćerke radi političkog savezništva. A opet, i pored svedočenja trojice njegovih vizantij-skih savremenika Georgija Pahimera, Teodora Metohita i Nićifora Grigore i svedočenja latinskih pisaca, o ženidbama i ljubavnim vezama kralja Milutina danas se nedovoljno zna. Političke igre i interesi prinudili su savremenike da prikrivaju broj Milutinovih ženidbi, redosled brakova, imena supruga, majke Milutinove dece uvodeći hronološku zbrku u intimni deo života srpskog kralja.

Stariji i savremeniji istoričari našli su se tako pred velikim teškoćama. Pa, ipak, istraživanje beogradskih vizantologa, saopštena u VI tomu "Vizantijskih izvora za istoriju naroda Jugoslavije", objavljenih u SANU, svojevrstan su ključ za razumevanje Milutinove epohe.

MILUTINOVA PREMOĆ NA BALKANU

Centralno mesto na lozi dinastije Nemanjića u manastiru Visoki Dečani pripalo je Svetom kralju Stefanu Urošu II Milutinu. U vreme kada je loza dinastije Nemanjića oslikana (1346/47) srpska država bila je vojnički najjača na Balkanu, a car Dušan Silni, postavljajući u središte dinastije Nemanjića svoga dedu Milutina, time mu je ukazao ne samo počast, već i priznanje da je njegova carska moć samo nastavljanje dedovske vladarske moći.

Milutin je na vlast došao 1282. godine Deževskim sporazumom, kada se sa kraljevskog trona povukao njegov stariji brat Dragutin. Odmah po dolasku na vlast mladi kralj zadovoljio je zahteve ojačale srpske vlastele za osvajanjima. Za samo dve godine (1282-1284), on je, posle zauzimanja Skoplja i Pologa, proširio granice Srbije na jugu sve do linije Kruja-Ohrid-Prilep-Prosek-Strumica, a zatim je, osetivši kad bi i gde bi trebalo da stane, ostatak svoje gotovo četrdesetogodišnje vladavine povremeno četovao na granicama, postepeno proširivao državu, a potom utvrđivao osvojeno. Kralj Milutin je tako odredio glavni pravac srpskih osvajanja u narednom veku. Samo vlast nad moravsko-vardarskom dolinom mogla je Srbiji obezbediti premoć na Balkanu. To je konačno i ostvareno pobedom njegovog sina Stefana Dečanskog nad Bugarima kod Velbužda (1330). Mladi Stefan Dušan, u stvari, nije ni imao puno izbora, osim da nastavi strateškim putevima svog velikog dede i uzora Svetog kralja Stefana Uroša II Milutina.

Širina ktitorske delatnosti kralja Milutina neobična je za tadašnja i za sadašnja merila. Podizao je manastire ne samo u Srbiji već i u susednim državama, obavljao je porušene crkve, darivao neštedimice zadužbine i sveštenstvo. Podigao je i obnovio četrdeset i dve crkve, što je više od svih Nemanjića zajedno. Njegove dve najsjajnije zadužbine u Srbiji su: Gračanica remek delo evropske srednjovekovne arhitekture, i njegovo poslednje delo manastir Banjska (koju su Turci porušili), vrhunska građevina nenadmašene lepote građevinarstva toga doba. Milutin je, između ostalog, izgradio ili obnovio Bogorodicu Ljevišku u Prizrenu, Trojeručicu u Skoplju, Crkvu sv. Joakima i Ane i Studenici, crkve Sv. Đorđa u Nagoričinu i u Dabru, crkvu Sv. Nikite u Skopskoj Crnoj gori, itd. Gradio je zadužbine u Svetoj Gori (sazidao je glavnu crkvu u Hilandaru, proširio konake i manastir zaštitio ih čvrstim zidinama; u Solunu je podigao crkve Svete Trojice, Svetog Nikole i Svetog Đorđa, a obdario je i crkvu Svetog Dimitrija; u Carigradu je podigao crkvu u manastiru Prodromu, a u svetom gradu Jerusalimu osnovao je manastir Sv. Arhanđelasklonište za srpske hodočasnike. Na Sinaju, u manastiru Bogorodičnom podigao je hram Sv. Stefanu, kome je posvećen i manastir Banjska, a u Carigradu Milutin je podigao veliku bolnicu u kojoj je otvorena škola za učenje medicine.

Zbog velike zadužbinarske delatnosti, kao i zbog činjenice da je Srbiju podigao do vodeće balkanske sile, Srpska pravoslavna crkva kanonizovala je kralja Milutina za sveca.

Nesuđena nevesta

Još dok je bio kraljević, Milutin je imao primamljivu ženidbenu ponudu od vizantij-skog cara Mihaila VIII Paleologa. Radilo se o pokušaju vizantijskog cara da sklopi sporazum sa srpskim kraljem Urošem I. Georgije Pahimer, u to vreme vodeći vizantijski pisac, autor knjiga o vladi Mihaila VIII i o vladi Andronika II, piše o tome kako je "car odlučio da svoju drugu kćer Anu pošalje kralju Srbije Stefanu Urošu da bi je udao za njegovog drugog sina Milutina... Pošto su završeni međusobni dogovori, pošalje u poslanstvo jerarha (patrijarha), a s njim i kćer sa veličanstvenom carskom svitom. (Ana je u to vreme imala oko 12 godina)." Stigavši u Veriju, odlučiše da pošalju Stefanu Urošu hartofilaksa (patrijarhovog sekretara) Veka, a sa njim i (mitropolita) Trajanupolja i Kondumna. Jer prema nalogu carice (Teodore) trebalo je da hartofilaks ode unapred i podrobnije se upozna sa prilikama kod Srba, da vidi kakav je njihov način života i kako je ustrojen red u njihovoj državi. Ona sama pripremila je kćeri veličanstvenu pratnju, uz svu raznovrsnu carsku raskoš."

Kralj Milutin, sa majkom Jelenom Anžujskom (freska iz Gračanice) Na saboru u Deževi, posle pada s konja, i preloma noge koji se iskom-plikovao, Dragutin se odrekao prestola u korist brata

Raskošnu carsku svitu čekalo je iznenađenje. Pahimer je zabeležio: "Došavši, oni tamo ne samo da ne videše ništa dostojno svite i odgovarajuće (kraljevske) vlasti, nego je Uroš, gledajući njihovu pratnju i poslugu, a naročito evnuhe, upitao šta bi oni trebalo da budu. A kad je čuo od njih (Vizantinaca) da je takav carski red i da princezi sledi takva pratnja, on negodujući reče: E, e, šta je to? Nama nije uobičajeno takvo ponašanje: I to rekavši, odmah pokaza jednu mladu ženu, siromašno odevenu i predenju posvećenu: Tako se mi, reče pokazujući rukom, odnosimo prema mladima. I sve je kod njih bilo priprosto i siromašno, kao da životare o zverinju (od lova) i kradući..."

Carska svita doživela je još neprijatnosti u tadašnjoj patrijarhalnoj i siromašnoj Srbiji. Vraćali su se u velikom strahu. "Jer", piše Pahimer, "stanovnici te zemlje, dolazeći u grupama, često su opkoljavali ulogorene (Vizantince) i posmatrali kuda će dalje. NJima je bio cilj da posmatraju njihove stvari, kako bi ih, napavši noću, opljačkali. To se, najzad, posle kratkog vremena i dogodilo: došavši nečujno noću, ukrali su njihove konje i, koliko ih noge nose, iščezli." Konačno, Vizantinci su stigli u Ohrid, pa u Solun i "odbacivši taj brak, vratiše se caru."

Tako je propao prvi pokušaj ženidbe mladog Milutina vizan-tijskom princezom. Ali, ostalo je nerazjašnjeno ko je bila ona mlada žena koja je prela na Uroševom dvoru. Navodi se da je Uroš pokazao na ženu odgovarajućeg ranga i statusa, a to je mogla da bude Katalina, Mađarica, supruga Milutinovog starijeg brata Dragutina. Neki autori (Vladimir Mošin) idu dalje, pa zaključuju da je pomenuta Uroševa snaha bila, u stvari, Milutinova prva žena, neka srpska vlastelinka. Kako će se kasnije pokazati, Milutinov intimni život bio je pun iznenađenja, tako da ni ta mogućnost nije isključena.

IME APOSTOLOVO

"... Car je žalio gubitak ženske dece po porođaju, a to se desilo kod dvoje-troje dece. A pošto se i ova mladica rodi, užasan strah zavlada i za nju, te neka od iskusnih i časnih žena dade savet, uostalom uobičajen mnogima, na osnovu koga se spasavahu novorođenčad. Savet je: da se pred svaku od postavljenih slika dvanaestorice glavnih apostola učvrste podjednako duge i teške sveće, istovremeno upaljene, i da se pojući moli za novorođenče, produžavajući molitvu sve do samog utrnuća plamena sveće. Koja bude preostala među drugim već ugaslim, njegovo (tog apostola) ima da se da novorođenčetu, kako bi, i ono čuvano, preživelo. Tako je, dakle, tada i urađeno po nalogu carevom, i preostala je sveća Simonova, te novorođenče bi nazvano Simonidom po imenu, noseći radi zaštite apostolovo ime."

(Georgije Pahimer: POREKLO SIMONIDINOG IMENA)

Bezimena Tesalka

Većina istoričara, sledeći vizantijske izvore, beleži da je prva Milutinova žena bila Tesalka, kćerka sevastokratora Jovana Anđela. I tu počinju zabune. Milutin je te, 1282. godine, već bio na vlasti. "Mlad, lep i vičan oružju" kako je zabeležio njegov biograf i savremenik arhiepiskop srpski Danilo Milutin kreće u ratne pohode prema jugu, ali i u ženidbene pustolovine.

Za kralja Milutina bile su udate: srpkinja Jelena, vizantijska princeza Tesalka, Mađarica Jelisaveta, koja mu je bila prija i koju je oteo iz manastira, bugarska princeza Ana i vizantijska princeza Simonida (a neke iluzije na vezu Milutina sa Simonidinom majkom, caricom Irinom Jolantom, sasvim su jasne).

Tesalka, kojoj ni ime nije utvrđeno, verovatno se veoma kratko zadržala u Srbiji. Pojedini istoričari - polazeći od freske u Đurđevim Stupovima, na kojoj je prvi put oslikan Milutinov kraljevski lik zajedno sa kraljicom Jelenom smatraju da je reč upravo o Tesalki. Ali, Jovan Anđeo je imao drugu kćerku koja se zvala Jelena i za koju se zna da je bila udata za Viljema de la Roša. Jovan Anđeo svakako nije mogao imati dve kćerke istog imena.

To je navelo neke autore na zaključak da je, pre braka sa Tesalkom, Milutin bio oženjen Srpkinjom vlastelinskog roda koja se zvala Jelena. Oslikana u Đurđevim Stupovima, 1282. godine, ova Jelena je, moguće, bila napuštena iste godine radi kraljevog braka sa kćerkom Jovana Anđela.

U drugoj polovini ili krajem 1283. godine i Tesalka je vraćena ocu.

Mađarica Jelisaveta, Bugarka Ana

Prognanu Tesalku smenila je Mađarica Jelisaveta. Svi izvori se slažu da je u pitanju bila kratka ali strasna ljubav i naglašavaju da je kralj Milutin zaveo svoju priju, rođenu sestru Kataline, supruge njegovog starijeg brata Dragutina. Neobično je bilo to što je Jelisaveta još od detinjstva bila opatica u manastiru na Margitinom ostrvu kod Budima. Jiriček navodi kao izvor Pahimera koji tvrdi da se Milutin sa ovom kaluđericom, svojom prijom, našao kod svog brata Dragutina, da ju je zaveo i oženio se njome. Nićifor Grigora, opet, ističe da se srpska crkva opirala tome braku zbog toga što je mlada bila kaluđerica i zbog toga što su Milutin i ona bili u srodstvu.

"Milutin se", piše Jireček, "posle izvesnog vremena rastavio i sa ovom ženom plemenitog mađarsko-kumanskog porekla (pre 1284), ali je kod sebe zadržao njenu malu kćerku. Jelisaveta posta opet opaticom u manastiru na Margitinom ostrvu, ali se već posle nekoliko godina ponovo udala, ovoga puta za nekoga češkog plemića koji je imao kraljevsku moć. Bio je to lepi Zaviš, sin Budivoja iz Krumave... Jelisaveta mu rodi sina, i kada je Zaviš pozvao na krštenje mladog kralja Većeslava II u Pragu, beše on neočekivano uhvaćen i pogubljen pred zidinama grada Hluboke kod Buđejovica (u avgustu 1290). Jelisaveta se posle ove nesreće, povuče u manastirsku samoću na Margiritino ostrvo koje nije više napustila do kraja života."

Posle Milutinove smrti, nastao je veliki metež u državi. Za vlast su se borili Milutinovi sinovi Stefan Dečanski i Konstantin, i Dragutinov sin Vladislav, a najamničke vojske Turaka, Tatara i Kumana, borile su se, odmetnute u pljačku, jedne protiv drugih. Metež je bio toliki da su čak i sprovod Milutinovog tela iz Nerodimlja u Banjsku, napadali ratnici i pljačkaši.

Kada je Jelisavetu otpremio bratu, mađarskom kralju Ladislavu IV, kralj Milutin se, vođen političkim razlozima, počeo da približava bugarskom dvoru. Njemu je bio potreban saveznik te 1284. godine, u vreme velikih uspeha u odmeravanju snaga sa Vizantijom, radi razvijanja ofanzive u Makedoniji i Tesaliji. A savezništvo je, po oprobanom običaju, potvrđeno brakom kralja Milutina sa kćer-kom bugarskog cara Georgija I Tertera. NJeno ime, Ana, poznato je iz Pljevaljskog Trebnika. U Trebniku je, naime, uz Milutina navedena kraljica, "čedoma" (deca) i ostali članovi kraljevske kuće.

Brak između kralja Milutina i Bugarke Ane Terter trajao je, izgleda, prilično dugo. Neizvesno je, međutim, da li je ovaj brak trajao sve do kraja DžIII veka ili je, pak, raskinut u vreme burnih zbivanja u Bugarskoj, kada je, pod pritiskom Tatara, Milutinov tast Georgije Terter pao s vlasti, a na vlast se popeo novi car Smilec. Moguće je da se Milutin razveo pre 1296. godine, jer u manastiru u Arilju, oslikanom te godine, Ana nije predstavljena u kompoziciji na kojoj Hrist blagosilja Milutina, Dragutina i Dragutinovu suprugu Katalinu.

Zanimljiva je bila dalja sudbina Bugarke Ane Terter, pretposlednje supruge kralja Milutina. Pošto je upućena kao talac u Carigrad, ona se (1300. godine) udala za despota Mihaila (Dimitrija) Anđela zvanog "Kutrul" (Ćelavac). Ovaj epirski despot bio je poznat po tome što se prvi put oženio princezom Anom, kćerkom cara Mihaila VIII, onom istom nesuđenom nevestom srpskog tada princa Milutina.

Kao što je bilo teško utvr-diti broj i dužinu Milutinovih brakova i redosled ženidbi, isto tako je istoričarima bilo teško da utvrde sa kojim suprugama su rađana Milutinova deca. Milutinovi sinovi, Stefan i Konstantin, jedno vreme nisu bili priznati od strane vladara susednih pravoslavnih zemalja ni od strane katoličkog Zapada. Stefan (Dečanski) bio je u braku sa Teodorom, kćerkom bugarskog cara Smileca, a kćerka Ana (Neda) udata je za potonjeg bugarskog cara Mihaila Šišmana. Sa Mađaricom Jelisavetom Milutin je imao kćer Zoricu (Caricu) i u vreme kada je sa Latinima sklapao sporazum protiv Vizantinaca, on je ovu svoju kćerku bio obećao francuskom kralju Karlu Valoa Mlađem...

Na iskraju DžIII veka stari srpski kralj Milutin već ima nove bračne planove. Podsticaji su opet došli iz Vizantije.

Car nudi Simonidu

Krstasti dinar kralja Milutina

"Otkako je kralj Milutin", kaže u "Istoriji Vizantije" Georgije Ostrogorski, "oduzeo 1282. godine Vizantincima Skoplje, upadi Srba u vizantijske oblasti nisu više prestajali. Godine 1297. Vizantinci su najzad preduzeli protivnapad pod zapovedništvom istaknutog vojskovođe Mihaila Glavasa, ali ovaj poslednji napor ostao je uzaludan. Prema mladoj slovenskoj državi istrošena Vizantija bila je nemoćna. Tada je Adronik II rešio da se sa Srbima nagodi i ponudio je kralju Milutinu ugovor o miru i brak sa svojom sestrom Evdokijom, udovom trapezuntskog cara Jovana. Veza sa Vizantijom pružila bi Milutinu podršku u borbi sa bratom Dragutinom, a brak sa vizantijskom princezom mnogo bi podigao njegov ugled."

Nićifor Grigora u "Romejskoj istoriji", iz razumljivih razloga, ovu bračnu ponudu Milutinu posmatra iz drugog ugla. "Ovu Jevdokiju", piše Grigora, "zatraži putem poslanstva srpski kralj (Milutin) sebi za ženu da bi ovekovečio mirovni ugovor sa Romejima (Vizantincima). Bio je, naime, moćan i nije ostavljao na miru Romeje zauzimajući im i pleneći zemlje i gradove. Kraljevo traženje dovelo je cara u višestruke neprilike. Prvo, što je do kraljevog prijateljstva mnogo držao: drugo, što se careva sestra grozila veze sa kraljem i nije hte-la da se pred njom spominje; treće, što bi to bio (kralju Milutinu) već četvrti (možda i peti) brak... Pošto je Jevdokija brak s njim odbijala iz dna duše, a kralj je oz-biljno nastojao na svom zahtevu i potkrepljivao ga je ne malim pretnjama, car je bio prinuđen da kralju skrene pažnju na svoju kćer Simonidu, koja je bila u uzrastu od pet godina. Kralj bi je uzeo sebi da je odgaja dok ne dođe u zakonito doba za brak (tada se 12 godina smatralo punoletstvom) i postane supruga."

Braku Milutina i Simonide protivili su se mnogi Srbi i Vizantinci, ali i susedi. Milutin je te 1299. godine bio već zašao u pozne godine (veruje se da je rođen oko 1253), a Simonida je bila još dete.

Milutin je proširio granice svoje države, ali se zadržao u okvirima koje je mogao da brani i odbrani, što nije učinio njegov unuk Stefan Silni. Unuk je, u Dečanima, Milutina stavio u centar loze Nemanjića, jer - Milutin mu je bio uzor. U svakom slučaju, Milutin je bio možda veći vladar od Dušana Silnog, izvikanog za najjačeg srpskog vlastodršca. A podigao je više crkava nego svi Nemanjići zajedno: 42. Gračanicu, remek delo srednjo-vekovne arhitekture, Banjsku, koju su Turci srušili, Bogorodicu LJevišku u Prizrenu, glavnu crkvu u Hilandaru, crkvu u okviru Studenice, tri crkve u Solunu, crkvu u Carigradu, manastir u Jerusalimu... Pa ipak, njegove mošti počivaju u crkvi koja nije njegova zadužbina, Hramu Svetog Kralja, u Sofiji.

Pregovori o braku između Milutina i Simonide trajali su mesecima. Andronik II je ovaj delikatan zadatak poverio diplomati i piscu Teodoru Metohitu koji je, tim povodom, na čelu poslanstva, pet puta boravio u Srbiji. Dimitrije Obolenski, pisac knjige "Vizantijski komonvelt", uporedio je ova Metohitova putovanja u Srbiju sa onim od pre trideset godina, kada su izaslanici Mihaila VIII dolazili na dvor Uroša I u nameri da sklope bračni ugovor između careve kćerke Ane i mladog kraljevića Milutina. Tada je srpski kraljevski dvor bio "skroman i jadan", a sada je Srbija, zahvaljujući snažnoj Milutinovoj ličnosti, bila velika, bogata i moćna država, u kojoj se raskoš mogla meriti sa vizantijskom. I zaista, u "Poslaničkom slovu", poverljivom izveštaju koji je uputio u Carigrad, Teodor Metohit piše:

"... Vodili su me ne malobrojni mladi ple-mići, svečano opremljeni, otuda poslati da mi ukažu počast kako je običaj. Čitava ceremonija i prolazak behu vrlo elegantni, sa puno uvažavanja i kićenosti... I sam kralj (Milutin) se veoma bio nakitio i čitavo telo praznično odenuo, pretrpavši se dragim kamenjem, biserjem i naročito zlatom koliko god je mogao. Ceo dvor blještao je od svilenih i zlatom izvezenih tkanina... Otuda (iz dvora) ovamo sve u izobilju stiže...

Osim divljači, dobijamo i mnogih i raznih ptica i druge jestive zveradi kao što su šumski veprovi i jeleni a, pored toga, obično svakog dana se sa arhontove trpeze šalju i mnogobrojna ukusno pripremljena jela i poslastice u zlatnim i srebrnim tanjirima i posudama... Kralj Tribala (Srba), kad je posni dan, šalje nam još i sveže i sušeno voće... i najbolje njihove kolače kao i komade prigotovljenih riba, ulovljenih nedavno u ovdašnjim rekama ili onim udaljenim, svežih ili usoljenih, sve do onih velikih i masnih dunavskih..."

Kraljica je plakala

Dugi i iscrpljujući pregovori oko braka Milutina i Sikmonide okončani su uoči Uskrsa 1299. godine. Smirio se i vizantijski patrijarh koji je dugo odbijao da potvrdi bračni ugovor između ostarelog kralja i maloletne princeze i u znak protesta nije izlazio iz manastira Pamakariste. Kad je car Andronik II uspeo da odobrovolji patrijarha, saopšteni su uslovi pregovora. Poništeni su svi prethodni Mi-lutinovi brakovi, a srpski kralj je dobio u miraz sve vizantijske zemlje koje je prethodno vojnički osvojio. Zauzvrat, Vizantinci su, kao zalog postojanosti ove bračne zajednice, dobili taoce bivšu Milutinovu ženu, Bugarku Anu Terter i četovođu Kotanicu koji je, prebegavši Srbima, naneo grdne muke Vizantincima.

Da bi isporučio taoce i primio carsko dete, Milutin je pohitao ka Vardaru, gde je, na sredini reke, izvršena razmena. Mala Simonida stigla je sa velikom i raskošnom pratnjom. Georgije Pahimer beleži da je zatim "ohridski arhiepiskop Makarije odslužio uobičajene službe, ona (Simonida) je primila uobičajene časti, a sam kralj je primio carevu kćer više nego kao suprugu. Jer, dočekao ju je blagonaklono, ne na konju kao što je bio običaj dočekivati, nego sjahavši kad je prilazila, to jest kao pred gospodaricom a ne pred suprugom."

Da ovaj brak između starog kralja i premlade kraljice nije uvek bio stabilan, potvrđuje svedočenje Nićifora Grigore iz 1317. godine. Tada je, naime, umrla Simonidina majka carica Irina Jolanta, koja za života nije bila u dobrim odnosima sa svojim mužem Andronikom II. Odvojivši se od cara, u Solunu je, po latinskim običajima, plela mreže kako da svoje sinove, Dimitrija i Teodora, obezbedi zemljama i prestolima. "Laskala je kralju (Milutinu) mnogim i bezbrojnim darovima i nagovarala ga je, pošto nije bilo nade da će od kraljice (Simonide) dobiti dete, da nasledstvo vladavine nad Tribalima (Srbima) prenese na jednog od kraljičine braće." Nije, naravno, uspela u svom poduhvatu, a kada je umrla, Simonida je zaželela da posle sahrane ostane duže u Carigradu. Grigora navodi da su tada "došli poslanici od njenog supruga, naime kralja Srbije, noseći pretnje protiv romejske zemlje ako se ona što je moguće brže ne vrati suprugu. Pošto ju je (Milutin) žarko voleo, susednim zemljama i gradovima Romeja (Vizantinaca) pružao je najveću sigurnost, a zbog njenog odsustva bio je ljubomoran i pun nepoverenja. Bojeći se da zet ne ostvari pretnje, a to je mogao lako jer je raspolagao velikom vojnom snagom, car je odmah poslao svoju kćer."

Milutin se na sever proširio sve do Mačve, držao je Rudnik i Beograd. Ratovao je sa Dubrovčanima, osvojio Drač, pa ga posle izgubio. Na jugu je osvojio Skoplje, i držao Makedoniju do Velesa i Štipa. Na istoku je osvojio Braničevo. Držao je Debar i dobar deo Albanije. Papa je pozivao vlastelu da se dižu na rat "protiv okorelog šizmatika". Na zapadu je ratovao sa vlastelom bana Pavla Bribirskog. Dugo je ratovao oko krune protiv starijeg brata Dragutina. Oslepeo je sina Stefana Dečanskog, kad mu se pobunio. Pre Dušana donosio je zakone. U posedu je imao sedam rudnika srebra. U najamničkoj vojsci imao je čak i Špance.

Simonida je tada, piše Grigora, bila u uzrastu od 22 godine. "Uplašena da ne bude po povratku ubijena od strane muža, koji je uvek bio podozriv prema njoj a sada još i raspaljen velikim gnevom, smislila je da obuče monašku odeću i tako pobegne od zajedničkog života s njim. Nije se usuđivala da to učini dok je kod oca boravila, da ga ne bi izložila optužbi zbog javnog saučesništva... Boraveći (u Seru) više dana tajno je od nekog kupila monašku rizu i obukla je jedne noći. Tako se sledećeg dana nenadano pojavila pred Tribalima koji su je pratili, i izazvala kod njih ne malo zaprepašćenje i zbunjenost, tako da su iz straha od gospodara hteli ne-što strašno protiv nje preduzeti. Naime, ili da joj poderu rizu i da je protiv volje odvedu njenom mužu, ili kao drugu mogućnost, da je ubiju, da ne bi živa, stanujući veoma daleko od svoga muža, mučila njegov duh žestokim bolovima. Ali, njen polubrat, sin druge majke despot Konstantin, koji je takođe bio prisutan, preduhitrio je te planove i ispravio njenu lakomislenost, sluteći da bi kralj (Milutin) veoma rđavo primio to što se desilo. On joj je, prišavši silom, poderao rizu i obukao uobičajenu njenu odeću. Zatim je predao Tribalima i naredio im da je što je moguće brže odvedu, iako se ona opirala i plakala." Četiri godine posle ovog događaja, umro je srpski kralj Stefan Uroš II Milutin. Preminuo je iznenada, 29. oktobra 1321. godine, u dvorcu Nerodimlje na Kosovu. Veliki vladalac, piše Konstantin Jiriček, imao je "rastrovan život u porodici." Odmah posle njegove smrti izbiše veliki nemiri. O presto su se borila tri pretendenta: Milutinovi sinovi Stefan i Konstantin i Dragutinov sin Vladislav. Tuđi najamnici - Kumani, Tatari, Turci vojevali su jedni protiv drugih. Na putu od Nerodimlja do Milutinovog prvog počivališta, manastira Banjske, ratnici su uznemirili i sprovod tela kralja kojim je rukovodio episkop Danilo.

Udova, kraljica Simonida vratila se u Carigrad, gde je boravila u hramu Presvete Bogorodice. Dve i po godine posle Milutinove smrti poslala je iz Carigrada u Srbiju skupoceno kandilo i zlatotkane pokrove za kraljev posmrtni odar. Posle toga se zamonašila i stupila u manastir Svetog Andrije.

SRPSKI KRALJ - BUGARSKI SVETAC

Svete Mosti kralja Milutina

Čudnom igrom sudbine mošti Svetog kralja Milutina, najvećeg srpskog zadužbinara, ne počivaju ni u jednoj od njegovih mnogobrojnih zadužbina. Kralj Milutin preminuo je 29. oktobra 1321. godine, u svom dvorcu Nerodimlje na Kosovu. Sahranjen je u njegovoj najznačajnijoj zadužbini - manastiru Banjska. Oko 1389. godine, zbog nepovoljnih političkih prilika, mošti kralja Milutina prenesene su iz Banjske u rudarsko mesto Trepču, a odatle, oko 1460. godine, u Sofiju, gde se i danas nalaze.

Okružen lipama i brezama, u središtu Sofije nalazi se jedan od najlepših pravoslavnih hramova u Bugarskoj crkva Svete nedelje, u kojoj počivaju mošti srpskog sveca i kralja Stefana Uroša II Milutina. Nije poznato kada je ova crkva sagrađena; prvi pomen o njoj zabeležen je 1578. godine, a tokom osmanlijske vlasti više puta je rušena i obnavljana, da bi, za vreme velikog požara, 1863. godine, izgorela do temelja. Carigrad je dozvolio da se na istom mestu podigne novi hram koji je po relikviji, Milutinovim moštima, dobio novo ime Crkva Svetog kralja. Za vreme venčanja jednog člana carske porodice, 16. aprila 1925. godine, crkva je gotovo do temelja razorena eksplozijom koju su podmetnuli bugarski komunisti, a kada je, 1935. godine, obnovljena vraćeno joj je ime Sveta nedelja.

Tako su mošti srpskog kralja, koji je proživeo buran ovozemaljski život, na dramatičan način preživele požare i razaranja i ostale kao svetinja sve do dana današnjih.

Koliko Bugari poštuju srpskog i svog sveca, Svetog kralja Milutina, najbolje svedoči činjenica da su njegove mošti (bez glave i desne ruke) smeštene u prelepom izrezbarenom i oslikanom ćivotu, desno od ikonostasa. Preko moštiju, tokom cele godine, vernici polažu paketiće sa ispisanim imenima koje, posredstvom Svetog kralja, namenjuju svojim mrtvima. Uoči svakog 30. oktobra, dana Svetog Milutina, sveštenici crkve Svete nedelje iznose mošti iz kovčega i unose ih u oltar. Tu ih preoblačei tokom cele noći održava se bdenije. Belo platno na kojem su Milutinove mošti ležale protekle godine seče se na sitne komadiće i deli narodu, za zdravlje i isceljenje bolesnih. Svečanu jutarnju liturgiju, 30. oktobra, obavezno služi vladika, a prepunom crkvom odjekuje pesma: "Sveti bogovenčani kralje Stefane, moli Boga za nas". Posle toga sakupljenom narodu se obraća arhijerej govorom o Svetom kralju Milutinu i njegovim zaslugama za srpski narod i pravoslavlje.

Zanimljivo je da se u Bugarskoj čuvaju mošti samo dvojice pravoslavnih svetaca - kralja Milutina i pustinjaka - čudotvorca Ivana (Jovana) Rilskog, takođe srpskog svetitelja.

Srpska pravoslavna crkva slavi dan upokojenja Svetog kralja Milutina 12. novembra (30. oktobra po starom kalendaru). Istog dana, u Srpskoj pravoslavnoj crkvi se čuva spomen na Milutinovog brata Dragutina (monaha Teoktista), njihovu majku kraljicu Jelenu i obrtenije časnih kostiju Milutinovog sina Stefana Dečanskog. Narodno svetilište postao je i jedan bor u Nerodimlju koji je, po predanju, zasadio sam kralj Milutin. Narod se okuplja kod bora na sabor o Uskrsu.