RIMSKI PRESTO IZGUBLJEN KOD SLANKAMENA

                                                 Konstancije II

Na tlu današnje Srbije dogodili su se veličanstveni i sudbonosni trenuci svetske istorije – šteta je što za to blago zna veoma mali broj ljudi Sedmog avgusta 317. godine, u antičkom Sirmijumu (Sremska Mitrovica) rodio se, kao drugi sin Konstantina Prvog i Fauste, Flavius Julius Valerius Constantius, u istoriji poznatiji kao Konstancije Drugi. Cezar je postao 8. novembra 324. godine i posle smrti Konstantina Prvog, naredio je pokolj svih potomaka Konstancija Hlora iz braka sa Teodorom. Pokolj su preživeli jedino budući cezar Konstancije Gal i budući avgust i imperator Julijan Apostata. Vladao je u nesrećno vreme propasti imperije i možda bi, da nisu bile takve okolnosti, postigao neke uspehe. Po rečima Amijana Marcelina, uz lep imperatorski izgled nije pristajala neverovatna gordost koja ga je obuzela. Zbog beznačajnih pobeda nad Germanima i Sarmatima, podigao je dva trijumfalna luka, jedan u Galiji, a drugi u svojoj prestonici Sirmijumu.Ovaj vladar je doprineo najvećoj sramoti koja je mogla da pogodi carstvo. Za vreme njegove vladavine izgubljen je imperatorski presto, korišćen još od vremena Oktavijana Avgusta i vladarske regalije koje su rimski imperatori generacijama nasleđivali. Opis tog događaja nalazimo u delu Amijana Marcelina “Res gestae”. Amija, pripadnik vladarske pratnje, veoma je precizno opisao vladavine careva u čijoj se blizini nalazio. Događaj o gubitku carskih regalija je vrlo precizno opisao, jer je tom činu lično prisustvovao. Provodeći zimski odmor 359. godine u svojoj prestonici Sirmijumu, Konstancije drugi morao je da ponovo smiruje pobunjena plemena sarmatskih Limiganata. Zahvaljujući pravednom namesniku Ilirika, Anatoliju, uspeo je da sakupi potrebnu vojsku i krenuo u pravcu Akuminkuma (Stari Slankamen), gde je jednu gradsku vilu preuredio u svoju privremenu ratnu palatu. Rasporedivši svoju vojsku pod šatore duž obale Dunava, osmatrao je varvare. Limiganti su još pre Konstancijevog dolaska, pod vidom prijateljstva, nameravali da za vreme oštre zime upadnu i opljačkaju Panoniju, dok je reka mogla da se premosti pre prolećnih bujica. Rimljani su, nasuprot Sarmatima, zimu teško podnosili pod šatorima. Nekoliko stotina Sarmata nalazilo se na rimskoj obali Dunava u blizini Akuminkuma. Konstancije je naredio da se u blizini tvrđave podigne zemljani tribunal, na koji je smešten carski presto da bi se primili poslanici Sarmata. Tražeći od Sarmata razloge za pobunu i napuštanje dodeljenih zemalja, nije ni slutio da se oni, u stvari, pripremaju za direktan napad na cara. Carev planer, geometar Inokentije, pored izgrađenog tribunala zahtevao je da lađe rimske rečne flote plove Dunavom i spreče prelazak ostalih Sarmata sa teritorije Bačke i Banata. Iako dobro razrađen, Inokentijev plan nije pretpostavio da će napad izvršiti varvari koji se već nalaze na rimskoj obali Dunava. Pognutih glava, mirno su slušali blagi carev govor i prekore, dok nije došao povoljan trenutak. Videvši cara kako je sasvim bezbedan na tribunalu, jedan od Sarmata skide cipelu, baci je prema tribunalu i uzviknu ratni poklič Sarmata: “Marha, Marha”! Odjednom, podigavši sakrivenu ratnu zastavu, svi Sarmati jurnuše prema caru. Konstacije, gledajući sa visine, video je blisku opasnost od nadiruće rulje varvara sa podignutim mačevima i kopljima. Pomešavši se sa neprijateljskim i svojim vojnicima, koji nisu raspoznavali da li je on imperator ili običan vojnik, i kako nije bilo vreme za oklevanje i popuštanje, on uzjaše hitrog konja i pobeže u brzom galopu. Malobrojni rimski vojnici u carevoj pratnji nisu mogli da odole navali mnogobrojnih Sarmata, i tom prilikom je otet imperatorski presto sa zlatnim jastukom, a da se niko nije čestito ni suprotstavio. Čim se pročulo da je imperator u opasnosti i da je doveden do ruba propasti, vojska je rešila da mu što hitnije pritekne u pomoć. Smatrali su da je car svojom hrabrošću doveden u nezavidnu situaciju, i još upola pokrivenog tela bacili su se na gomile varvara. Čuvena vatrena četa rimskih legionara koja je prva krenula da spere sramotu, gazila je sve pred sobom, ne štedeći ni već poginule, ranjene i zarobljene varvare. Hrabri tribun Skutarija Cela, krajnjim naporom je pokušao da povrati presto, ali je pao izboden kopljima. Iako je rimska vojska razbila varvare i povratila ugled, Sarmati su carske regalije prebacili na drugu obalu i tu im se zauvek gubi trag. Možda su priče i legende o tom prestolu i bogatstvu izrade i izazvale sarmatske susede da pokrenu bujicu naroda i krenu na rimske granice. Sigurno je da sarmatsko hvalisanje nije izostalo, i možemo samo da zaključimo kakve je efekte kod varvara izazvala nesmostrenost jednog, sasvim solidnog, rimskog imperatora. Međutim, nesrećne okolnosti su i dalje pratile Konstancija, kao, uostalom, i sve pripadnike Konstantinove porodice. Ubrzo se protiv njega pobunio cezar Galije, Julijan Apostata, a uz to izbila je pobuna u Aziji. Konstancije je hteo da reši prvo azijski problem, ali ga je smrt zatekla 8. novembra 361. godine u mestu Mopsukrene, blizu Tarsa, u Kilikiji. Njegov usud delila je i njegova kćerka Flavija Maksima Faustina, prozvana Konstancijom, supruga cara Gracijana koja je pukim slučajem izbegla zarobljavanje od strane Kvada, bežeći dvokolicoma iz carske vile Pistrensis (kod Šida) do Sirmijuma. Da su je varvari stigli, bila bi prva zarobljena rimska princeza u istoriji.