петак, 04. мај 2012.

KAKO JE PAO OPKOLJENI GRAD (Avarsko osvajanje Sirmijuma 582.godine)









                                                                              Avari


Godine 558. Vizantinci su upoznali Avare,turski nomadski narod,koji je uputio poslanike na carski dvor u Konstantinopolju,hvaleći se tom prilikom kako su ni najveći i najjači narod na svetu,iako su pobegli od drugih turskih naroda (Pečenjega,Kumana i Oguza), i njihovo ime značilo je na jednoj varijanti turskog jezika “begunci“.
Ubrzo su Avari upali na vizantijsku teritoriju zahvaljući Langobardima,koji su u Sremu ratovali sa Gepidima.
Langobardi su stupili u savez sa Avarima koji su potpuno porazili Gepide 567.godine i,zahvaljujući odlasku Langobarda u Italiju,zauzeše ceo Srem i tu smestiše svoju prestonicu na brdu Banstol (od njihovog kagana Bajana je i nastala titula ban),kod današnjih Sremskih Karlovaca.
Gepidski kralj Kunimund pobegao je u Dakiju Slovenima ,a vojskovođa Usdibad u Konstantinopolj,sa svim gepidskim blagom.
Mesto prestonice Avara i njihovog čuvenog vođe kagana Bajana poznato nam je zahvaljujući ratu sa Francima tokom 7.veka,kada su Franci po naređenju furlanskog markgrofa,a pod komandom slovenskog zapovednika Vojnomira (u analima Woinimir),osvojili kaganovu prestonicu,poznatiju u analima kao Hring,jer je bila ograđena sa devet krugova rovova i palisada i odneli, po rečima Ajnharda, oko 75 tona zlata (po nekima i preko 100) koje su Avari sakupljali skoro dva veka.
Ali Franci nisu prelazili Dunav,već su ostali u Sremu i od te teritorije stvorili svoju pograničnu oblast i nazvali je Avarska marka.Tako da neke spekulacije o avarskoj prestonici na drugim mestima padaju u vodu,jer je poznato da je samo Srem bio pod njihovom vlašću,a ne Banat ili Bačka.
Franci su ostavili trag koji je opstao do danas u imenu Fruške Gore (Franci-starosrpski Fruzi).

Iako je redovno dobijao danak od vizantijskih careva,u iznosu od 100.000 zlatnika godišnje,Bajan je ipak,579.godine poslao glasnike na dvor cara Tiberija II,tražeći da mu se preda grad Sirmijum.

Poznat nam je i Tiberijev odgovor:
„Idite i recite svome knezu da bih mu radije dao jednu od svojih kćeri,a imam ih dve,nego što ću mu svojevoljno predati Sirmijum!“.

Bajan je i pre ovog odgovora opkolio grad i počeo veoma opsežne pripreme za opsadu,što je podrazumevalo gradnju dva mosta sa obe strane grada,kako bi presekao dovod namirnica i pojačanja rekom Savom.
Ostaci istočnog mosta otkrio je krajem 19.veka Ignjat Jung,a zapadni most je,u stvari,već postojeći rimski,koji se pružao preko reke i povezivao grad sa savskom adom Karbonarijom i današnjom Mačvom.








Čuvši za očekivani neuspeh poslanstva,Bajan je naredio svojoj avarskoj konjici i slovenskoj pešadiji da počnu sa besomučnim jurišima na grad.
Posle dve godine bezuspešnih napada i opsade,581.godine avarskim poglavicama i ratnicima postalo je jasno da grad neće osvojiti bez mnogo krvi i napora.Bilo im je neshvatljivo da je Sirmijum nalazio snage da se i dalje ogorčeno brani,iako je tako dugo bio pod opsadom,potpuno opkoljen i odsečen od sveta.
Pošto je prethodni zapovednik vizantijske vojske u Sirmijumu ,Bonos,poginuo,odbranu je preuzeo visoki carski oficir Teognis.
Uskoro je kagan Bajan pozvao Teognisa na razgovor koji je upriličen na jednoj od savskih ada-Kasiji ili Karbonariji.
Bajan je stigao na adu i seo na presto od zlata i dragog kamenja,pošto je ,kao i svi varvari i skorojevići,voleo da se razmeće svojim bogatstvom.
Pred njegovim licem i telom su Avari držali štitove da ga ne bi pogodile neprijateljske „zalutale“ strelice,jer on sam nikada nije držao zadatu reč,pa je mislio da ni ostali to ne rade.
Teognis je stao malo dalje bez ikakve zaštite,a tumači na ovim pregovorima bili su panonski Huni,preostali posle Atiline najezde.

Evo šta je o ovom susretu napisao vizantijski istoričar Menandar:
„Bajan reče da Romeji treba da mu bez borbe predaju Sirmijum,jer nije ostalo više nikakvo sredstvo da grad ne bude osvojen.Osim toga,on će vrlo brzo pasti usled nestašice životnih namirnica jer,prvo,putevi za dovoz žita su zatvoreni,a drugo,avarska sila neće odustati od rata dok joj grad ne padne u ruke.“

Teognis je odbio da preda Sirmijum,i borbe su nastavljene.
Ali pomoć nije mogla da dođe,jer je car bio upleten u iscrpljujući rat sa Persijom i sve raspoložive vojne trupe poslate su na reke Tigar i Eufrat.
Igrom slučaja posedujemo i reprezentativni nalaz koji svedoči o avarskoj opsadi Sirmijuma,a radi se o jednoj rimskoj opeki koju je u svojoj bašti pronašao neimenovani mitrovački građanin 1893.godine,i predao je jednom od najvećih i najznamenitijih arheologa u istoriji,dr Josipu Brunšmidu.
Dr Brunšmidje spasao mnoge nalaze od propadanja,a bio je veliki poštovalac istorije Srema i srpske istorije uopšte,tako da je,iako Hrvat,sve svoje radove pisao ćirilicom,koju je izuzetno cenio (i autor ovog teksta u svojoj kolekciji poseduje nekoliko njegovih originalnih radova).









Opeku je,verovatno još nepečenu,svojim tekstom ukrasio nepoznati sirmijumski sveštenik ili vojnik,i to kratko pre konačnog pada grada.
Po Menandru,građani Sirmijuma počeli su da se hrane neprirodnom hranom-ljudskim leševima,psima,mačkama i pacovima.

A taj građanin Sirmijuma je na pomenutoj opeki ,uz crtež reke i grada,zapisao:
„Hriste Gospode,pomozi gradu i zaustavi Avare,zaštiti Romejsko carstvo i onoga koji je ovo napisao,Amin.“.

Pomoć  međutim ,nije stigla-ni sa neba ,ni iz dalekog Kondstantinopolja i Sirmijum je uskoro morao da se preda,posle trogodišnje opsade,582.godine,ta godina je i označila kraj antičke kulture u Sremu.

Jedan spis,pronađen u Siriji, opisuje ulazak Avara u grad.Oni su u Sirmijumu ugledali strašne prizore: stanovništvo je bespomoćno ležalo po ulicama i umiralo od iscrpljenosti i gladi.
I tada ,svedoči spis :
“Avari se sažale na građane i siđu sa svojih konja.Kao Samarićani iz biblijskog teksta počeli su da služe one najslabije kobiljim mlekom...“


Avari su poštedeli građane i branioce Sirmijuma,ali svi su morali da napuste grad,a od imovine im je dozvoljeno da ponesu samo po jedan ogrtač.
Imamo i do naših dana sačuvana svedočanstva o tome gde su se iselili stanovnici Sirmijuma.
Jedan deo je otišao u Dalmaciju,u grad Salonu,gde su pronađena dva nadgrobna spomenika bivših stanovnika nekadašnje panonske metropole: na jednom je pomenuta Ioanna,opatica rođena u Sirmijumu,a na drugom devojčica Dominika.
Drugi stanovnici su otišli u različite krajeve rimske imperije,neki su se smestili na obali jezera Garda u Italiji gde i danas postoji mesto Sirmione,drugi su otišli u Makedoniju,blizu Đevđelije,u mesto Sermenin,a jedan deo u Metohiju,u mesto koje je u srednjem veku nosilo ime Vlasi Sermijane (Rimljani iz Sirmijuma),a kasnije  je to selo preimenovano u Đuraševići.

Istoričar Menandar,inače učesnik svih događaja i građanin Sirmijuma (još jedan veliki istoričar bio je sirmijumski građanin – čuveni Aurelije Viktor), ostavo je svedočanstvo i o čuvenim termama cara Licinija.On navodi da su terme bile daleko više od gradskih zidina i da su,kao osmatračnica,služile odbrani Sirmijuma.








Ne smemo zaboraviti ni tadašnjeg sirmijumskog episkopa,Svetog Sebastijana,koji je bio lični prijatelj pape Pelagija i uspeo je da spasi skoro sve Svete mošti sirmijumskih Svetitelja i  Mučenika:
Svetog Irineja,Svetog Dimitrija,Svete Anastasije,Svetog Hermagore,Svetog Montana,Svete Bazile,Svetog Sinerota,Svetog Amvrosija,Svetog Maksimina,Svete Maksimine,Svetog Sekunda,Svetog Simplicija,Svetog Klaudija,Svetog Kastorija,Svetog Nikostrata,Svetog Simplicija...i jos mnogo drugih,a među njima i najsvetije mošti prvih sirmijumskih episkopa,učenika Svetih apostola Petra i Pavla,Svetog Epeneta,Svetog Tita i Svetog Andronika.

Sveti Sebastijan je najveći deo izbeglištva proveo kao papin lični izaslanik u Konstantinopolju.Kasnije je proglašen za svetitelja tada jedinstvene Pravoslavne crkve,daleko pre rimske šizme,ali je kod nas potpuno zaboravljen.

Jovan Efeski je zapisao da je,usled silnog potkopavanja temelja zgrada radi potrage za zakopanim blagom,grad 583.godine zahvatio požar koji Avari nisu uspeli da ugase i-Sirmijum je uništen.
Čak je zgarište,593.godine,Avarima poslužilo za vojnički logor,a početkom 7.veka ,kagan Bajan je tu naselio vizantijske zarobljenike.

Avarsko osvajanje Sirmijuma nije bilo jedno obično osvajanje grada,već je značilo kraj antičke civilizacije u Panoniji i skoro celom Iliriku.
„Svedok“ avarskog prisustva i osvajanja Sirmijuma je i čuveni avarski zlatni pojas,pronađen u blizini sela Čalma na Fruškoj gori,koji je pripadao ili kaganu Bajanu ili nekom od njegovih sinova (što je verovatnije jer je zapisano da su mu se u jednom  danu u močvari udavila sedmorica sinova,a mesto nalaza je nekada bila močvara),i taj pojas spada i najpoznatije arheološke nalaze pronađene na teritoriji Srbije.





                                        avarski zlatni pojas iz Srema





Нема коментара:

Постави коментар

Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.